Cene i procene

Međutim, koliko je to realna tržišna cena kad na nju mora da utiče država? Poljoprivrednici su ove godine kulminirali u siromaštvu i to je jedna činjenica. Postoji i druga, a to je da imaju previsoka očekivanja poučeni iskustvom iz prošle godine, ali i treća - pšenica i malina se prodaju po mnogo nižim cenama nego što bi to trebalo da bude u odnosu na uloženi rad i proizvođačku cenu.
Ako jednom poljoprivrednom proizvođaču treba blizu 60.000 dinara investicija u hektar pšenice, uz prosečan prinos od najviše četiri tone po hektaru, jasno se vidi da je proizvođač u velikom minusu i to većem od 15.000 dinara, ako svoju pšenicu proda po aktuelnoj ceni koja ne prelazi 10 dinara po kilogramu. Kod maline, situacija je malo drugačija. Proizvođačka cena ovog voća je oko 90 dinara po kilogramu. Na nivou procene, malinari će ostvariti zaradu čak i da ne izdejstvuju cenu od 160 dinara po kilogramu, računajući polovinu sume od ostvarene izvozne zarade.
- Jedino kod maline imamo tržište, u pravom smislu te reči. I tu država ne treba da se meša, posebno ne na ovaj način, podizanjem krivičnih prijava protiv proizvođača ili hladnjačara. Jedino što je Ministarstvo moglo da učini, ali iz nepoznatih razloga nije učinilo, je da subvencioniše kredite hladnjačarima kako bi oni mogli da ponude bolju cenu. To bi mnogo manje koštalo državu nego bilo koja druga mera, uzimajući u obzir činjenicu da u državi nema mnogo novca, a posebno ne za poljoprivredu - rekao je za Biznis Goran Živkov, bivši ministar poljoprivrede.

Karteli ispod žita

Kako on objašnjava, primer pšenice je mnogo drastičniji. Naime, prema njegovim  tvrdnjama u tom delu agrara još uvek ne funkcioniše tržište jer postoje indikacije da se mlinari prećutno ili na drugi način dogovaraju o ceni.
- Naš osnovni problem je to što u prehrambenoj industriji nema konkurencije. To mora hitno da se promeni, a to može samo država obezbeđujući osnovne uslove za nesmetano funkcionisanje slobodnog tržišta. Kratkoročno, država bi mogla da se "umeša" tako što će subvencionisati kredite - tvrdi Živkov.
Sa druge strane, na poljoprivredu Srbije, kao i na ukupnu privredu, i te kako utiče i svetska ekonomska kriza. Ona se najpre može videti u posledicama prošlogodišnjih loših procena prehrambene industrije, kojima je "keš flou" dramatično smanjen, pa banke tako slabo likvidnim firmama više ne daju kredite.
Živkov smatra da je pad kreditne aktivnosti u poljoprivredi očigledan, ali da je i pored uticaja krize on ujedno i posledica čekanja na državne mere koje su najavljene ali nisu ostvarene.
- Ono gde je država mogla da učini nešto a nije, jeste da obezbedi veći agrarni budžet, odnosno da obezbedi malo pravedniju alokaciju budžetskih sredstava. Možda to nije učinjeno zbog toga što Vlada misli da u poljoprivredi nema krize, pa treba uzeti njoj i dati drugima - pita se Živkov.
On dodaje da su poslednji protesti poljoprivrednih proizvođača zapravo prvi u nizu, te da tek predstoje izlasci na ulice nezadovoljnih proizvođača industrijskog bilja, posebno suncokreta. Na pitanje da li država treba da stoji po strani kad je i pitanju odnos između primarnih proizvođača i prehrambene industrije ili ne, agrarni ekonomisti imaju suprotne odgovore, ali postoji nekoliko činjenica koje bi ipak mogle da opredele većinu onih kojih se pitaju, da treba pomoći primarnim proizvođačima. Naime, koncept slobodnog tržišta potekao iz ideologija zapadnih zemalja, skoro je neprimenjiv u Srbiji, koja još nije prošla kroz tranziciju. Država se u razvijenim zemljama meša u poljoprivredu u daleko većoj meri nego što je to slučaj kod nas i to državnim subvencijama.
- Prosečna subvencija u EU po hektaru je 260 evra. Mislim da to sve objašnjava i da samo ovaj podatak može da znači da smo na početku istisnuti iz svetskih tokova - tvrdi za Biznis Vojislav Malešev, predsednik "Kluba 100P plus".

Lovci u mutnom

On objašnjava da je za srpski agrar karakterističan haos, gde se uopšte ne zna ko se čime bavi i ko koliko zarađuje.
- Mi znamo da postoje određeni dogovori oko cena poljoprivrednih proizvoda među nosiocima prehrambene industrije. Njih je jako malo, što znači nema uopšte konkurencije, pa nimalo ne čudi što mogu da se dogovore oko cene koju će nam ponuditi. Sa druge strane, država uopšte nema sluha za nas, ministri se menjaju preterano brzo, a i kad se ne menjaju pričaju u zavisnosti od toga šta im odgovara. Za jedne ne može da se utvrdi postojanje monopola, za druge može, i tako dalje - objasnio je Malešev.
On tvrdi da čak ni Robne rezerve nemaju informaciju o tome kakvi su naši resursi i sa čime raspolažu. Loša procena o zabrani izvoza pšenice i dan danas ima posledice po poljoprivrednike a za to, prema Maleševu, niko nije ni odgovarao.
- Dokaz ovoj mojoj tvrdnji su akcije otkupa pšenice. Naime, RR otkupe pšenicu, da bi je sklonili sa tržišta kako ne bi i dalje snižavala cenu. Međutim, umesto da to zaista i uradi, ona tu pšenicu stavlja u skladišta i mlinarima daje mogućnost da obrću tu pšenicu dokle god mogu na njoj da zarade. Kad se sve sabere, opet država nije ništa uradila ni navodnim interventnim otkupom jer pšenica uopšte nije sklonjena sa tržišta - objasnio je Malešev.
On kaže da je slična priča bila i sa mlekom u prahu, koje je država ostavila u mlekarama, kao i sa mesom koje je država uskladištila kod ovlašćenih klanica.
Kolika je nezainteresovanost i neupućenost države na probleme proizvođača pokazuje i loša procena o zabrani izvoza pšenice prethodnog ministra Milosavljevića, koja i dan danas ima posledice po poljoprivrednike a za koju niko nije odgovarao.
Direktorka Poslovne zajednice za industrijsko bilje Olga Čurović, izjavila je za Biznis, da u ovoj situaciji kada je većina poljoprivrednika na ulici nezadovoljna cenom proizvoda ne treba ni u koga posebno upirati prst.

- Ne možemo kriviti ni proizvođače zbog prevelikih očekivanja koja su već jednom realizovana. Kada je cena pšenice bila 23 dinara po kilogramu, ili kad je malina koštala dva evra, poljoprivrednici se naravno nisu bunili, ali ta cena sada predstavlja problem jer su svi ubeđeni da je to i realna vrednost - tvrdi Čurovićeva. Kako je istakla, na ovom delu tržišta vlada haos i, svidelo se to nekom ili ne, greška je sistemska a ne pojedinačna.

Zadruge spas za seljake

Jedan od osnovnih razloga zbog kojih nema dogovora između proizvođača i prehrambene industrije je nepoverenje proizvođača prema svakom vidu udruživanja, koje je možda i jedini način da sebe učine ravnopravnim partnerom u pregovorima sa industrijalcima.
Kako je za Biznis objasnio profesor sa Poljoprivrednog fakulteta, Miladin Ševarlić, zadrugarstvo u Srbiji je anatemisano od strane države, a i nepoverenje koje seljaci imaju prema ovoj instituciji je učinilo da se poljoprivrednici ili malo ili nikako udružuju.
- Međutim, ni samo udruživanje poljoprivrednika u zadruge nije dovoljno. Potrebno je da se formirane zadruge udruže u saveze, sve dok se ne postigne kritična ili relevantna masa - tvrdi Ševarlić.
Ipak, kako tvrdi Vojislav Malešev, predsednik "Kluba 100P plus", Udruživanje proizvođača je skoro nemoguće.
- U Srbiji ima mnogo različitih poljoprivrednih proizvođača, a osim broja proizvođača, problem predstavlja i nepoverenje. Mislim da dolazak nekoliko stotina nezadovoljnih poljoprivrednika ispred Vlade može da izazove samo kontraefekat. Mislim da smo svi jednako nezadovoljni i da svi treba da se pojavimo ispred Vlade. Ili svi, ili niko. Razloga za to imamo i te kako - tvrdi Malešev i dodaje da su državne subvencije farmerima u EU najveće na svetu, zbog čega i ispada da su to poljoprivrede u koje se države najviše i "upliću".
- Mogli bismo da učimo od drugih. Neophodna je državna intervencija, kako bi se stanje barem malo popravilo. Povećanje državnih podsticaja za primarnu proizvodnju hrane, vraćanje skladišta pod kontrolu proizvođača, veće deoničarsko učešće proizvođača u mlinskoj industriji, kontrolisanje prehrambenog sektora kao i odlučan stav u borbi protiv monopola i kartelisanja-rekao je Malešev.

 Katarina Lazarević (BIZNIS)

Shares: