Učesnici u sukobu trebalo je da, uz posredovanje predstavnika države, rešenje za pregovaračkim stolom nađu mnogo ranije – proletos, pre početka berbe. Ovako, obe „zaraćene“ strane očekuje vrela jesen
Iako su pojedini zvaničnici najavili da će podela dobiti od poslednje cene maline koja ode za Evropu iznositi 60 prema 40 u korist proizvođača, koplja oko cene “crvenog zlata”, po svemu sudeći, tek će se lomiti na jesen.

Da prema pomenutom paritetu novac ipak neće biti isplaćen, ubeđeni su i proizvođači i hladnjačari ovog jagodičastog voća. Prvi, jer ne veruju u iskrenu nameru niti države, niti otkupljivača maline. Drugi, jer bi, kako kažu, utvrđivanjem pariteta bili narušeni principi slobodne tržišne utakmice. Istini za volju, za postizanje dogovora neophodno je da za sto sednu svi akteri u tržišnoj utakmici. Na poslednjem u nizu skupova održanom u Užicu pre nepunih nedelju dana, kad je predložena deoba dobiti u odnosu 60 prema 40, stranu hladnjačara zastupali su samo ariljski hladnjačari, što je sasvim dovoljan razlog da bilo kakav zaključak padne u vodu.

Ako su rešenje tražili za stolom, učesnici spora su, uz posredovanje predstavnika države, trebalo da se okupe mnogo ranije. Tačnije, uslove otkupa je, uzevši u obzir stanje na domaćem i svetskom tržištu, slažu se sagovornici Ekonomist magazina, trebalo ugovoriti još na proleće, pre berbe malina.
Sitni pomaci

Varljivi kvalitet 

Srpska malina je, kažu na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu, najkvalitetnija na evropskom području. Međutim, ono što pojedini domaći proizvođači zaboravljaju jeste činjenica da malina nije svake godine istog kvaliteta. „Kad je kišna godina poput ove, malina je lošeg kvaliteta. Prilikom predaje, hladnjačar procenjuje kakav je njen kvalitet i koliko će „rolenda“ moći da „izvuče“. Ove godine, iz jedne gajbice, hladnjačar može da dobije od 30 do 50 odsto rolenda, a proizvođači uglavnom računaju da su predali malinu koja će moći sto odsto da se iskoristi“, objašnjava Janković, dodajući da ova činjenica u velikoj meri utiče na otkupnu cenu i ostvarenu zaradu.
Međutim, da su zakoni tržišta „sveta stvar“ u koju se ne treba mešati, postulat je koji uporno ponavljaju i srpski agrarni političari kada se obraćaju malinarima. Zato su svoju aktivnost usmerili isključivo ka organizovanju dijaloga između dve “zaraćene” strane. U opis posla Ministarstva poljoprivrede se može svrstati i poneka krivična prijava protiv onih aktera na tržištu maline koji “šire netačne informacije o ovogodišnjoj kampanji otkupa”.

Ruku na srce, ni agrarni analitičari, bar kada je o ovoj poljoprivrednoj grani reč, zamerke ne upućuju isključivo na adresu Ministarstva poljoprivrede, pa stanje na domaćem tržištu ovog jagodičastog voća u velikoj meri opravdavaju trenutnom situacijom na svetskom tržištu. „U Evropi je situacija takva da postepeno pada interesovanje za malinom. Pri tome, konkurencija neprekidno raste jer najveći evropski proizvođači, Poljaci i Španci, povećavaju proizvodnju maline“, objašnjava za Ekonomist Miodrag Janković, profesor na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu. Kada se uzme u obzir situacija na svetskom tržištu maline, dobar deo agrarne javnosti je pri stavu da je akontacija od 160 dinara po kilogramu koju zahtevaju malinari prilično visoka.

Na poslednjem sastanku u Užicu, na kome su pored dve suprotstavljene strane učestvovali i predstavnici države, hladnjačari su ponudili cenu od 115 dinara. Kako za Ekonomist ocenjuje Dragiša Terzić, predsednik Udruženja Vilamet, ova ponuda jeste sitan pomak, ali nedovoljan da bi pokrio ulaganja za narednu proizvodnu godinu. On je naveo da hladnjačari nikada do sada nisu uplatili ni dinara proizvođačima malina po završnom računu.
Kraj predrasudama

Činjenica da se malina mora prepustiti tržištu, ipak ne znači da država u potpunosti treba da okrene leđa od proizvođača ovog jagodičastog voća, te bi stoga, kako kažu agrarni stručnjaci, rešenje trebalo tražiti i u subvencionisanju ove grane proizvodnje. ”Sve drugo je mešanje u tržišnu ekonomiju, jer niko se ne može naterati da kupi sirovinu po ceni koja mu se ne isplati”, objašnjava Janković.

Jedan od načina za rešenje problema jeste udruživanje proizvođača maline koji bi mogli ili graditi sopstvene hladnjače ili uzimati u zakup postojeće. U Srbiji postoji udruženje proizvođača jabuka koje se rukovodi pomenutom logikom.

Ako im već ove godine stanje na tržištu nije išlo naruku, domaći malinari bi narednu proizvodnu sezonu “morali” dočekati spremniji, jer konkurencija koju diktiraju evropski proizvođači već počinje da uzima danak. Čak i ariljskoj malini koja je do skoro bila neprikosnoveni domaći brend.

 

Autor: Katarina Marković