Ovako, sudeći prema rezultatima istraživanja objavljenog u studiji „Penzijsko osiguranje poljoprivrednika“, može se zaključiti da vlast seljacima uveliko povlađuje. Autor studije Boško Mijatović zapaža da poljoprivrednici uglavnom nisu zainteresovani za penzijsko osiguranje, pa izbegavaju uplatu doprinosa, iako po zakonu moraju da ih plaćaju. Država, s druge strane, sve vreme vodi politiku nezameranja seljacima, pa penzijske doprinose ne naplaćuje prinudno.

Tako je, praktično, obavezno osiguranje pretvoreno u dobrovoljno. Zato je već 10 godina posle uspostavljanja osiguranje zapalo u ozbiljnu finansijsku krizu. Devedesetih godina deficit je kompenzovan kašnjenjem isplate penzija, a tokom poslednjih godina sve većim dotacijama iz budžeta. Takav scenario je i doveo do toga da u protekloj godini iz državne kase bude izdvojeno više od 90 odsto novca za finansiranje „seljačkih“ penzija. Na državni budžet svalio se gotovo ceo teret finansiranja poljoprivredniih penzija, što je problem koji mora hitno biti rešen.

U tu svrhu, autor publikacije je ponudio tri rešenja. Prema jednom, trebalo bi radikalno reformisati penzijsko osiguranje poljoprivrednika. Drugo rešenje predviđa da se nastavi dosadašnja praksa, a trećim predlaže ukidanje obaveznog osiguranja poljoprivrednika i njegovu zamenu privatnim fondovima. Koja će opcija pobediti zavisi od političkih okolnosti jer država ne samo iz sopstvene slabosti, već iz političke računice loše rukovodi tim osiguranjem.

Ni subvencije ne pomažu

Istraživanja pokazuju da obavezne doprinose plaća tek svaki osmi do deseti poljoprivrednik. Drugim rečima, doprinos uplaćuje samo oko 50.000 osiguranika. Stoga se u protekle dve decenije za dve trećine smanjio broj onih koji uplaćuju doprinose. Čak ni subvencije, koje mogu dobiti samo registrovana gazdinstva koja redovno izmiruju obaveze prema Fondu PIO, nisu se pokazale kao jak mamac zbog kog će paori izdvojiti oko 450 evra godišnje. Takav razvoj situacije Mijatović pravda na nekoliko načina. Jedan je nepoverenje u penzijski sistem. Jak doprinos neplaćanju doprinosa dalo je i doskorašnje veliko kašnjenje u isplati, koje je 2005. dostiglo 20,5 mesečnih penzija.

Pri tome, prosečna penzija je opadala do početka 2000. kao posledica velike krize. Od ulaska u prošlu deceniju prosečna penzija brzo raste kao rezultat indeksacionog mehanizma koji je dobrim delom oslonjen na kretanje zarada. Ipak, ni taj brz rast zarada u dužem roku nije doveo do bitnog povećanja prosečne penzije, zbog vrlo niskih vrednosti u prošlosti. Stoga su penzije poljoprivrednika i dalje dosta niže u odnosu na one koje se isplaćuju bivšim zaposlenima (za oko dve trećine).

Začarani krug

U penzijskom osiguranju poljoprivrednika proteklih godina kao da se zašlo u začarani krug. Slabo plaćanje doprinosa vodilo je teškoćama pri isplati penzija, a to još slabijem plaćanju doprinosa. Nepovoljna ravnoteža prekinuta je tek pretvaranjem zakasnelih penzija u javni dug i njihovom isplatom zajedno s pripadajućom kamatom od 2007. do 2010. Time, ipak, nije prekinuto nepoverenje koje seljaci gaje prema državnom osiguranju.

 

I ne samo to. Nemogućnost poljoprivrednika da ostvari penziju veću od minimalne takođe smanjuje atraktivnost stvaranja zaloga za starost. Jedinstvena minimalna osnovica za uplatu doprinosa za sve osiguranike dovodi do niske obračunate penzije. Penzija od oko 8.000 dinara ne može stoga biti zanimljiva boljestojećim domaćinstvima. Na drugoj strani, siromašnima je mnogo da godišnje izdvoje oko 450 evra za penzijsko osiguranje.

Sve te nedorečenosti ukazuju na to da je reforma penzijskog „paorskog“ osiguranja neophodna, bez obzira na to što je broj penzionera sada verovatno na maksimumu, pošto će demografski procesi u budućnosti, kao i sve manji broj osiguranika, voditi opadanju tog broja i na to što je doprinos poljoprivrednika penzijskom sistemu u celini veoma nizak jer je njihov prosečan penzijski staž oko 15 godina.

Za radikalne rezove na tom polju neophodno je pre svega stvoriti i održavati tačnu matičnu evidenciju osiguranika poljoprivrednika. Ne manje važan posao jeste promena odnosa države prema seljacima, gde će vlastodršci prestati da na poljoprivrednike gledaju kao na potencijalne glasače.

www.emg.rs