Pre više od mesec dana izabarana je nova Vlada Srbije i novi ministar za poljoprivredu, trgovinu, šumarstvo i vodoprivredu Dušan Petrović, ali do dan-danas paori ne znaju ni kakve će subvencije biti, koliko će dobiti po hektaru, ni da li da čuvaju fiskalne računa za premije, ni šta će biti s davanjima za voćarstvo, investicije...

Ono što je sigurno je da su paori sejali o svom trošku jer posle više od pola decenije kratkoročnih kredita nije bilo, a to samo, nažalost, potvrđuje da novi ministar opet namerava da menja kompletnu agrarnu politiku.

Subvencije za kreditiranje zajmova za setvu ratarskih kultura najverovatnije prebaciće u subvencionisanje kredita stočarima i to je to. I to je taj suštinski zaokret. Naizgled dobar potez, jer nemamo dovoljno mleka, stočarstvo nam „zaostaje u razvoju”.

U čemu je problem? Pa u tome što i od najgoreg učitelja možete naučiti nešto samo ako je dosledan. E, kod nas nikave doslednosti u agrarnoj politici nema. Kako dođe novi ministar, nastupa nova agrarna politika. A seljaci neka se snalaze.

Na kraju krajeva, srpski agrarni budžet je premali i tu, ma ko da je ministar, ne može mnogo uraditi. Ukidanje kratkoročnih kredita za setvu je veliki korak unazad, bez obzira na to gde će Dušan Petrović preusmeriti pare. Kratoročne mere mogu dati rezultate, ali se one već posle dve ili tri godine svima obiju o glavu, a pre svega paorima i građanima.

 Deset godina su se seljaci borili za to da budu otrgnuti iz kandži otkupljivača i ugovarača setve i naturalne razmene. Kratkoročni krediti su bili jedina odbrana paorima da sami poseju, da mogu barem malo više da ulože u proizvodnju i da potom sami traže najboljeg kupca za svoju letinu. Posejaće oni i bez subvencionisanih zajmova države, ali onda nema priče ni o tržištu ni o produktivnosti.

U hektar kukuruza može se uložiti i 50.000 dinara i 150.000 dinara, ali onda su i prinosi i kvalitet i sve drugo takođe različiti. Veći prinosi – jeftinija hrana, pa i za ono isto stočarstvo koje država treba i planira da unapredi. Ne može jedno bez drugoga.

Takođe ne sluti na dobro ni priča koja se protura u „oblandi” da je zabrana izvoza oborila cene pšenice, brašna i hleba. To znači da bi i svi drugi problemi u poljoprivredi mogli biti rešavani na isti način, a to nimalo nije tačno.

Zabrana može samo zacementirati cene ili ih podići jer u istoriji ekonomije nije zabeleženo da pojeftinjuje nešto čega nema dovoljno. Ili smo mi, možda, imali i previše pšenice. Pa zašto je onda zabranjen izvoz?

Žito sada pojeftinjuje zato što uvek pojeftinjuje u ovo doba godine, da bi pre svega otkupljivači od seljaka u julu pšenicu kupili što jeftinije.

Govoreći o dodatnoj pomoći države, Petrović je kazao da će se subvencionisati krediti za stočarstvo, i istakao da postoji plan da se napravi ekspanzija jeftinih kredita za stočare, kako za govedarsku proizvodnju, tako i za proizvodnju svinja.

– Pregovaramo s bankama jer se taj posao ne može ostvariti bez njih. Čim bude postignut dogovor, napravićemo još jednu kratku konslutaciju sa svim učesnicima na tržištu i posle toga donosimo uredbu – objasnio je ministar.

Najava subvencionisanih kredita za stočarstvo svakako je dobra i neophodna mera, ali najveći problem srpske poljoprivrede je prehrambena industrija, to jest otkupljivači. Ako seljaci krenu u tov svinja uz povoljne kredite, kada tovljenici budu za prodaju dočekaće ih klaničari i ucenama oboriti cenu.

Nije nikakav problem da naša poljoprivreda poveća proizvodnju, ali kada god imamo viškove, cene strmoglavo padaju pa umesto da zarade, seljaci su na gubitku. Tako je uvek bilo pa će biti i sada, ako Vlada uz subvencionisane kredite ne obezbedi i fer otkup. I to na duge staze.

Dnevnik 

Shares: