Država ne sme da određuje privatnim kompanijama koliko nečega da proizvode, niti sme da određuje visinu zarade, kažu stručnjaci. Kompanije bi zbog toga mogle raditi s gubitkom, podizati cene ostalih proizvoda ili prestati da rade. Uredbe o hlebu i mleku su loš signal za investitore.

Uredbe Vlade o proizvodnji mleka i hleba koje privatnim kompanijama nameću koliko će proizvoditi i po kojoj ceni će prodavati proizvode zadiru u poslovni odnos proizvođača i trgovaca i mogu za posledicu imati beg potencijalnih investitora sa ovdašnjeg tržišta, odnosno odustajanje od proizvodnje u sektorima u kojima je država ograničila zaradu, kažu sagovornici magazina Ekonom:east.

Bez obzira na to što su alibi za uredbe poremećaji na tržištu i želja Vlade, kako je rečeno, da zaštiti potrošače (obezbedi dovoljnu snabdevenost mlekom i očuva cenu hleba), te mere, makar i privremene, nisu normalne za tržišnu ekonomiju, govore poznavaoci. Odluke su, ističu stručnjaci, populističke i ne rešavaju probleme, već ih stvaraju.

Aleksandar Stevanović, ekonomski analitičar iz Centra za slobodno tržište, kaže da će posledice takve politike biti poslovanje kompanija s gubicima jer im se nameće šta moraju da proizvode i koliko mogu da zarade. Zbog toga, prema njegovim rečima, postoji mogućnost da neka druga roba iz palete proizvođača poskupi.

Pored toga, kaže on, ako nekom država ograniči zaradu, ta kompanija će izaći iz tog biznisa i otići u onaj u kom može da zaradi više.

„Takve uredbe mogu uništiti i industriju hleba i mleka“, kaže on.

 
Ishod je poznat

Uredba o obaveznoj proizvodnji i prometu hleba od brašna T-500, doneta prošle nedelje, obavezuje sve proizvođače da najmanje 40 odsto dnevne proizvodnje budu vekne hleba sava. Limitirana je i zarada trgovaca, na devet odsto, kako bi se, piše u saopštenju Ministarstva trgovine i usluga, očuvala cena tog proizvoda. Trgovci koji prodaju hleb mogu da vrate proizvođaču do pet odsto od nabavljene dnevne količine, a uvedena je i obaveza trgovaca da isporučeni hleb plate proizvođačima u roku od 20 dana od dana prijema računa za isporučenu robu.

Prethodno je država Uredbom o proizvodnji i prometu mleka obavezala mlekare da najmanje 40 odsto dnevne prerade sirovog mleka prodaju u obliku pasterizovanog i sterilizovanog mleka.

Aleksandar Stevanović kaže da su to mere komandne ekonomije i socijalizma.

„Još samo nedostaje da država odredi koliko sme neka kompanija da zaradi ili napravi gubitak“, ironično komentariše i dodaje: „Nije normalno da se ograničavaju ni marže, ni proizvodnja jer se sve to radi u komandnoj ekonomiji. U tržišnoj ekonomiju potrošači su ti koji određuju koliko će neko da proizvodi i po kojoj ceni će da prodaje“.

Stevanović kaže da se država zapravo igra socijalne politike i donosi populističke mere. „Socijalizam je završio tako što je kolabirao, tako da ni takva politika ne može da ima drugačiji ishod“, kaže on i ističe da će takvi propisi oterati potencijalne investitore jer niko ne želi da mu drugi određuje kako će raspolagati svojim novcem.

Kao opravdanje ne može pomoći ni to što su uredbe privremenog karaktera, kaže Stevanović, pošto ne postoji trajnija stvar od privremene mere države.

„I uredba koja je ograničila uvoz sirove nafte uvedena je pre devet godina kao privremena mera, pa traje i danas“, kaže on.

Tad je cilj bio da se zaustavi šverc nafte, što je uglavnom i učinjeno, ali je država od jedne kompanije, tada državne, a sad privatne, napravila monopolistu. Cilj uredbe o mleku je, pak, da se spreče nestašice, što nije postignuto ni posle dve nedelje njene primene, niti će do kraja godine, prema mišljenju Natalije Bogdanov, profesorke Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu.

„Mislim da mleka zaista nema i da se ne radi o špekulacijama pojedinih kompanija. Ne verujem da ne bi stavili u promet mleko da ga imaju jer bi ljudi svakako kupovali taj proizvod. Uredba neće doprineti stabilizaciji. Ona je više pritisak i poruka proizvođačima da će ih država, odnosno tržišna i finansijska inspekcija, kontrolisati“, kaže ona.

Prema njenim rečima, problem ne može da se reši do kraja godine. Situacija bi mogla da bude bolja od proleća naredne godine, a sad bi tržište moglo da se stabilizuje jedino interventnim uvozom, kaže ona.

„U Srbiji postoji strukturni problem. Taman što smo dobili dozvolu za izvoz mleka i mlečnih proizvoda u Evropsku uniju, shvatili smo da ga nemamo dovoljno ni za domaće potrebe“, naglašava ona.

Prema nezvaničnim podacima, prošle godine je poklano 80.000 grla stoke, što je, prema mišljenju poznavalaca, uzrokovalo nestašice mleka.

Kupovina socijalnog mira

Natalija Bogdanov kaže da i druge zemlje posežu za posebnim merama kad su suše, vremenske nepogode ili neki drugi tržišni poremećaji.

„Nije zabranjen takav potez države u cilju obezbeđenja prehrambene stabilnosti. To ne zabranjuje ni Svetska trgovinska organizacija, samo što zemlje Evropske unije intervenišu robnim rezervama. U našim robnim rezervama nema, međutim, dovoljno mleka“, objašnjava ona za Ekonom:east.

Dugoročno, takve uredbe, ističe Natalija Bogdanov, imaju negativne posledice, pre svega jer smanjuju interes investitora za tržišta na kojima je to praksa.

Uredba o hlebu otišla je i korak dalje jer nije samo propisala obaveze proizvođača, već i trgovaca.

Milena Radulović, direktorka marketinga trgovinskog lanca Jabuka, kaže da je smešno da država uređuje poslovnu politiku dva komitenta i da određuje koliko firma nečega mora da proizvede.

„Uredba o hlebu neće ništa promeniti na relaciji proizvođač-trgovac-potrošač. Oni sami najbolje regulišu tržište. Država bi trebalo da se pobrine, ako već želi da napravi neku politiku u vezi s hlebom, da ga bude dovoljno“, kaže ona.

Prema njenim rečima, ni prethodna uredba o proizvodnji hleba od brašna T-850 nije poštovana, pa postoji bojazan da će to biti i sudbina ove.

Miloš Ristić, direktor Delta Maxi Srbija kaže da tržišna ekonomija podrazumeva slobodno formiranje cena. Prema njegovom mišljenju, država pokušava da sačuva postojeću cenu hleba iako tržište diktira drugačiju.

„Ova uredba podržava uvreženo mišljenje da su trgovci kreatori visokih marži i kao takvi glavni krivci za visoke cene proizvoda. Ukoliko se smatra da postoji prostor za sniženje cena potrebno je analizirati ceo proces formiranja cena počevši od proizvođača do trgovca. Nije logično očekivati da samo trgovci snose teret ovakve mere“, kaže on za Ekonom:east.

I dok mlekari na sav glas pokušavaju nadležnima da objasne da mleka zaista nema jer je primarni proizvođač uništen, proizvođači hleba nemaju ništa protiv uredbe. Zanimljivo je da su se pre nekoliko godina pekari takođe bunili što im država određuje da prave ono što im se ne isplati i napada ih svaki put kad žele da podignu cenu.

Ovaj put da bi održali cenu hleba i pomogli državi u kupovini socijalnog mira zauzvrat su dobili 100.000 tona pšenice na jednogodišnji zajam (moraju da vrate u naturi), i pomoć države da im trgovci plaćaju u kraćem roku, novcem, a ne kompenzacijama, i da im se uskrati pravo da vrate 100 odsto porudžbine i visina zarade. Da se pekari nisu nagodili s državom hleb bi verovatno poskupeo. Zoran Pralica, predsednik Unije privatnih pekara, kaže da je istina da je realna cena hleba 50 dinara i ne krije da su Uredba, pozajmica 100.000 tona pšenice i zadržavanje postojeće cene uvezani.

„Industrijski proizvođači koji snabdevaju trgovinske lance posluju na rubu egzistencije. Trgovci se bahato ponašaju, rokovi plaćanja su od 60 do 90 dana, traže da imaju svež hleb uveče i pravo da vrate 100 odsto porudžbine“, kaže on za Ekonom:east i dodaje da bi ograničenja marže, remitende i rokova plaćanja trebalo da važe i nakon isteka uredbe, u martu naredne godine.

Miloš Ristić potvrđuje da su postojeći ugovori drugačiji od onoga što je država propisala uredbom. Kompanija kojom upravlja poštovaće nove propise, bez obzira što će, kako kaže, teret pasti na njihova leđa.

www.emg.rs