Jasno je zašto poljoprivrednicima ne može pomoći jedna eventualno dve posete agronoma godišnje

Zašto gospodin Đilas ne zaposli sve nezaposlene vaspitačice u Beogradu – para ima, a nema dileme da bi usluga bila bolja; isto kao i sa više medicinskih sestara ili učitelja. U stvari, verovatno su njima padale ovakve ideje na pamet ali ih nikad nisu sproveli. Da li zato što su imali dovoljno znanja i morala da shvate da time Srbija neće biti bolja i bogatija; da li zato što nisu bili dovoljno moćni da tako nešto ,,proguraju” u vladi, kod predsednika, u koaliciji – ili gde se te stvari već guraju.

Dobro je da poljoprivreda napokon ima ministra koji može da ne poštuje vladine odluke o zabrani zapošljavanja u javnim ustanovama, čija može da bude jača i od fiskalnog saveta i MMF-a, koji nas stalno upozoravaju na preveliku javnu potrošnju. Ministra koji može vrlo lako da udvostruči broj ljudi u svom ministarstvu, da u jednom danu zaposli nekoliko puta više ljudi nego što su imala sva ugašena ministarstva rekonstrukcijom vlade.

Sa nekoliko milijardi dinara ministar pogađa Srbiju tamo gde je najosetljivija – u mlade nezaposlene inženjere i poljoprivrednike. Prvima daje posao a drugima podršku da unaprede svoje gazdinstvo. Problem je što ni jednima ni drugima ne daje ništa sem lažne nade koja im ne može puno pomoći.

Za poljoprivrednike je vrlo jasno zašto im ne može pomoći jedna eventualno dve posete agronoma godišnje. Agronom je ili tek završio neki odsek na fakultetu, ili je bio dugo nezaposlen a sada mora da zna odgovore na sva pitanja i da širi informacije o subvencijama koje su sve manje (prima ih svaki osmi poljoprivrednik). Takvi univerzalni znalci ne koriste ničemu jer se u njihove savete obično sumnja. Zato poljoprivrednici ovim samo gube jer se i ovako male subvencije sada umanjuju da bilo za plate agronoma.

A zašto neće pomoći agronomima? Danas nekoliko stotina ljudi dobija pare direktno od poljoprivrednika za svoje usluge i savete. To su ili legalno registrovane savetodavne službe od kojih neke imaju čak i svoje kompjuterski umrežene izveštajno-prognozne stanice za prikupljanje podatka o stanju i kretanjima biljnih bolesti; ili su to agronomi u selima koji rade na crno ali orezuju i vode voćnjake i naplaćuju svoje usluge.

Zatim, tu je nekoliko hiljada inženjera koji rade u poljoprivrednim apotekama, koje su osnovno mesto za dobijanje saveta za zaštitu bilja. Verovatno nekoliko stotina ako ne i hiljada inženjera uključeno je u prodaju inputa (herbicida, sistema za navodnjavanje, semena, đubriva...) koji će vam kad god ih nazovete davati savete kako se primenjuje njihov proizvod. Dobar deo kompanija ili zadruga koje ugovaraju sa poljoprivrednicima imaju svoje inženjere koji su na usluzi poljoprivrednicima.

Tu je zatim desetak časopisa o poljoprivredi i isto toliko TV emisija. Na kraju, tu je državna savetodavna služba predstavljena sa 34 poljoprivredne stanice i oko 700 zaposlenih, kojima je osnovni opis posla da poljoprivrednicima pružaju savete. Dakle, poljoprivrednik, ako misli da mu treba neki savet (a najčešće misli da mu ne treba) i sada ima puno načina kako ga može dobiti. Agronomi, ovako zaposleni kako jesu, samo su višak. To znaju i poljoprivrednici i ministarstvo, samo se plašim da agronomi, logično, neće videti da oni ministarstvu nisu potrebni kao savetodavci nego kao političko oružje pred izbore. Da je drugačije bili bi konkursi za posao za stalno kroz poljoprivredne stanice gde bi bili odabrani najbolji, bila bi pružena obuka i ovim agronomima kao i onima koji rade u stanicama a ne tri dana kursa kako komunicirati i kako popunjavati podatke o poljoprivrednicima; na kraju, ne bi se ovo radilo sada, pred izbore, i ne bi im lično predsednik želeo srećan početak rada.

Goran Živkov

Shares: