Danas, kad koristi sva sredstva zaštite koje mu predlože stručnjaci, moderan kombajn, uz velike muke “nategne” 5,5 tona po hektaru.

Kaže kako je nekadašnja pšenica bila ekstra kvaliteta. “Eh, ali imao sam kvalitetno zrno i dobro đubrivo, čime sad nikako ne mogu da se pohvalim”, ukazuje za Ekonom:east magazin ovaj Subotičanin koji obrađuje oko 1.000 hektara pšenice. Na stranu tog seljaka stali bi i čelni ljudi Jugoslovenskog fonda za žito, koji slab prosečni prinos pšenice u najvećoj meri objašnjavaju lošim kvalitetom deklarisanog semena.

U toj organizaciji smatraju da za dugogodišnju „lošu žetvu“ više ne može biti izgovor slaba primena agrotehničkih mera jer je sve značajniji broj ratara koji imaju evropske standarde proizvodnje, pa opet sa njive skinu 50 odsto manje nego seljaci u EU. Kritičari domaćih sorti ne svaljuju svu krivicu na „autora“ semena, novosadski Institut za ratarstvo, već deo prebacuju na semenske kuće koje se bave umnožavanjem semena proizvedenim u toj novosadskoj naučnoj ustanovi.

“Ako se jedna ‘pobeda’, onakva kakva je stvorena na Institutu uporedi s ‘pobedom’ koja je posejana na nekoj njivi, golim okom se može utvrditi da ta dva roda nemaju ničeg zajedničkog, što upućuje na zaključak da je došlo do propusta u doradi“, priča za Ekonom:east Vukosav Saković, direktor Fonda za žito.

Iako na sve načine staju u odbranu domaćeg sortimenta, ni semenari ne negiraju da zrna u deklarisanoj vreći, usred propusta u njegovom umnožavanju, mogu biti lošijeg kvaliteta od „oglednih“ semenki. Ta činjenica bode oči zato što je poznato da je novosadski Institut za ratarstvo, „rodno mesto“ 95 odsto deklarisanog semena koje biva posejano u Srbiji, u svetu poznat kao proizvođač veoma kvalitetne robe. Seme za izvoz, istog porekla kao i ono koje se poseje u Srbiji, u svetu, dakle, „bolje rađa“.

Poverenje

U Srbiji godišnje biva proizvedeno oko 120.000 tona pšenice za setvu. Ove godine, međutim, rod je prepolovljen, tvrde u novosadskom Institutu.

U toj instituciji objašnjavaju da tu količinu ne može da proizvede jedan centar. „U svetu ne postoji nijedan doradni centar koji ima kapacitet da toliku količinu robe doradi, zapraši, pripremi, stavi u džakove i zapakuje“, kaže Srbislav Denčić iz odeljenja za strna žita na Institutu za ratarstvo. Novosadski institut proizvodi takozvane uzorke semena, koje posle doradni centri umnožavaju i prodaju seljacima.

 

Denčić kaže da se doradom semena u Srbiji bavi desetak semenskih kuća. Ta preduzeća, kada uzmu bazično seme sa Instituta, (za šta moraju imati dozvolu te ustanove) na svojoj teritoriji organizuju proizvodnju sklapajući ugovore sa individualnim proizvođačima.

„Obično proizvođač hoće da uštedi na semenu tako što ne poseje dovoljnu količinu, ne pođubri ga i ne poprska kako treba, pa u doradne centre seme dospe bolesno. Pri tom, kvalitet semena isključivo zavisi od uslova proizvodnje, pa se u doradnim centrima ono ne može poboljšati“, priča za Ekonom:east Denčić.

U semenskim kućama istovremeno tvrde da su mogući propusti kod proizvođača s kojima imaju sklopljene ugovore. Saša Kulpinac, tehnički direktor Banat semena iz Zrenjanina, kaže za Ekonom:east da dorađivači ne mogu biti na više mesta u isto vreme kako bi se videlo šta su posejali i kako su se tokom vegetacione sezone ponašali prema usevu. Kulpinac navodi da je taj poslovni odnos zasnovan na poverenju.

U semenarskom lancu, kako tvrdi, najčešće se odgovornost za propuste u proizvodnji prebacuje sa jednog na drugog učesnika. Da zlo bude veće, ni arbitar koji sprovodi kontrolu dorade, Uprava za zaštitu bilja, ne zalazi u posed proizvođača semena. „Kontrola se odnosi na utvrđivanje procedure pri doradi semena od momenta ulaska naturalnog semena u doradni centar do momenta finalnog proizvoda koji će biti stavljen u promet“, kažu za Ekonom:east u Ministarstvu poljoprivrede.

Nema dovoljno deklarisanog semena

 

Ipak, pitanje je da li je semenska proizvodnja u Srbiji na lošem glasu samo zato što se proizvodnja semena ne kontroliše. Pomenuti propust u proizvodnji nije jedini dokaz kojim kritičari nagoveštavaju da ima nešto „trulo“ u vrećama. Više im bode oči podatak da domaće sorte pokrivaju 95 odsto tržišta, što govori u prilog monopolskog položaja Instituta za ratarstvo.

Poljoprivrednike bi, na drugoj strani, najviše uvredilo kad bi znali da u ruke evropskih ratara ipak dođu izvorne novosadske sorte. “Seme koje izvozimo proizvodimo isključivo na Institutu. Ne dozvoljavamo bilo kom drugom da se bavi tim izvoznim poslom jer tako imamo najbolji uvid u kvalitet. Taman posla da tu dođe do neke eskalacije“, kategoričan je Denčić, koji navodi da su domaće sorte vrlo priznate van zemlje.

Pitanje je samo kakve koristi od toga ima srpski poljoprivrednik. Naročito ako se uzme u obzir da će predstojeća setva pšenice biti još teža jer deklarisanog semena neće biti dovoljno. Tvrde da će oko 65.000 tona semena, koliko je proizvedeno, biti dovoljno da se zaseje 200.000 hektara. Primera radi, u jesenjoj setvi, pod tom ratarskom kulturom u Srbiji je bilo oko 480.000 hektara, pri čemu se radi o najmanje zasejanim površinama pod pšenicom u poslednjih pola veka. Čak i ako se uzme u obzir da se polovina površina seje semenom „sa tavana“, pitanje je da li će biti dovoljno deklarisanog semena.

Pored slabog prinosa semena, sagovornici Ekonom:easta ove godine problematičnim smatraju i klijavost, najbitniji parametar za određenje kvaliteta sortimenta. „U svakoj godini klijavost je 90 do 99 odsto. Ove godine dogodio se ekces da je klijavost vrlo slaba, oko 70 odsto“, priča Denčić, navodeći da se po trenutnom slabom prinosu semena i njegovoj lošoj klijavosti nikako ne može izvesti zaključak kako je taj domaći artikal lošijeg kvaliteta od inostranih sorti.

www.emg.rs