Kada je šesnaestoro Kineza napustilo ekonomiju u Pečenjevcu, bivši metalac Slobodan Videnović nastavio organsku proizvodnju po njihovom receptu.
Bivši radnik „Leminda” Slobodan Videnović iz Pečenjevca nije ni slutio da će jednog dana postati povrtar, i to po kineskoj tehnologiji. Sve je počelo od slučajnog susreta sa Kinezima koji su pre nekoliko godina u Pečenjevcu kupili dva i po hektara zemlje od posustalog preduzeća „Poljoprivreda” i na njemu osnovali ekonomiju sa organskom proizvodnjom povrća po kineskoj recepturi. Slobodana su sreli u potrazi za vodom i od tada je on postao njihova „desna ruka”.

Kada je šesnaestoro kineskih povrtara iz mesta Landžu pre godinu dana napustilo Pečenjevce, vlasnik Huan Ljanšeng je kompletnu ekonomiju poverio Slobodanu.

– Otišli su, jer nisu mogli da ostvare ono što su planirali, a to je da dobiju obećanih još pet i po hektara zemlje. Njih je bilo šesnaestoro i na ovoj površini proizvodnja im je bila nerentabilna. Vlasnik se preselio u Žitorađu, a u očekivanju povoljne cene da proda zemlju, kompletno imanje je poverio meni da se staram o njemu – priča za „Politiku” novopečeni povrtar.

Slobodan i njegova supruga Olgica nastavili su proizvodnju povrća na pola hektara – u dve „zelene kuće” koje su podigli Kinezi, u nekoliko plastenika i na otvorenim lejama. Koriste kinesko seme za paradajz, krastavac, dinju, dok su lubenice naše i, naravno, ljute papričice. Uskoro planira da „zapati” i seme kineskog krompira, koji po boji podseća na cveklu, a koje, inače, do sada nije izašlo izvan granica Kine, jer se ro seme ne izvozi. U Kini je to deficitaran proizvod i košta 1,25 evra po kilogramu.

– Kinezi sve rade ručno, ne koriste mašine i gorivo, a struju koriste samo za pumpu za vodu. Korov pleve ručno, povrće ne prskaju, koriste stajsko i kokošje đubrivo, u pitanju je prava organska proizvodnja. Severni zid „zelenih kuća” je od blata, odnosno, od nepečene cigle i on čuva optimalnu temperaturu i apsorbuje višak vlage koja je glavni uzročnik biljnih bolesti. Na krovu na južnoj strani je folija, tako da ima svetlosti i ventilacije. Ja ne upotrebljavam nikakva hemijska sredstva, sem u proizvodnji rasada kada koristim sredstva za zaštitu bilja na deset dana posle nicanja i pred sadnju. Posle toga nema nikakvog hemijskog tretmana. Ovdašnji povrtari koriste rastvorljiva đubriva i njihov paradajz ima lepu, crvenu boju, ali je bez mirisa i ukusa. Moj paradajz je bleđi, ali je zreo i ukusan – objašnjava Slobodan.

Njegovo povrće, kaže, kupuju oni koji ga poznaju i oni koji znaju šta znači organska hrana. Nakupcima ne prodaje, hoće da bude „direktan prodavac”, kako bi sačuvao renome dobrog proizvođača. Nažalost, ističe, za zdravu hranu nema velikog interesovanja.

– Kultura ishrane kod nas je na nuli. Ljudi daju pare za sve i svašta, a kada je hrana u pitanju, svejedno im je šta jedu – smatra Pečenjevčanin koji osvaja kinesku tehnologiju u proizvodnji paradajza i krastavaca.

Da je cena bolja, mogao bi da poveća proizvodnju i da uposli nekoliko radnika, ali po sadašnjim cenama, veli, nema ni za njega, a kamoli za radnike. Kilogram paradajza na kvantašu je 30 dinara, a to je, po njegovoj oceni, najniža cena tog povrća u regionu.

– Odnos države prema poljoprivredi je takav da će Srbija za nekoliko godina da uvozi hranu. Najveći problem su cene na koje proizvođač ne utiče, već ih formiraju nakupci. Za jedan proizvod ciklus je najmanje četiri i po do pet meseci, ulaganja su velika, posao još veći, a cena niska – vajka se Slobodan.

Politika