Na juče otvorenom „Sajmu ruralnog razvoja i žena u agrobiznisu” u Kragujevcu gotovo da nije bilo seljaka i „poljoprivrednih proizvođačica”, ali su se izlagači ipak potrudili da afirmišu selo kao značajan potencijal domaće ekonomije.
Na kragujevačkom „Šumadija sajmu“ juče je, u organizacija Udruženja poljoprivrednih novinara „Agropres“, otvoren „Sajam ruralnog razvoja i žena u agrobiznisu“. Direktor „Šumadija sajma“ Đorđe Đelić kaže da je svrha ove manifestacije podsticaj razvoja ruralnih područja i afirmacija žena koje žive na selu. Selo je u krizi, tvrdi naš sagovornik i podseća da je „sve više momaka neženja i sve više devojaka koje odlaze u grad“.

Više od stotinu izlagača, raspoređenih na ukupno 92 štanda, potvrdili su ove navode. Na sajmu je, zapravo, bilo više gradskih firmi i trgovaca poljoprivrednim proizvodima nego samih proizvođača i „proizvođačica”. Žene su, međutim, pokazale da im biznis nije stran i da i te kako znaju da se uhvate u koštac sa problemima u proizvodnji i plasmanu robe.

Jelena Vuković iz „Eko-plusa“, udruženja ekoloških zadruga koje okuplja 80 članova, smatra da žene imaju budućnost u agrobiznisu, pre svega kada je reč o proizvodnje zdrave hrane.

– Osim proizvođača, članovi našeg udruženja su i naučni radnici, poljoprivredni stručnjaci za proizvodnju organske hrane. Okupljamo ljude iz cele Srbije i pomažemo im da plasiraju svoju robu na tržištu. Smatram da je udruživanje proizvođača različitih proizvoda pravi način za njihovu afirmaciju – kaže naša sagovornica.

Član ovog udruženja je i firma „Lukino pro“. Vlasnik Mihajlo Jakovljević ima recept za uspeh. Treba, kako kaže, naći novi proizvod, dosad malom poznat na našem tržištu. Ovaj mladi proizvođač i trgovac odlučio se za – „kikiriki puter“.

– Za nepunu godinu pokrio sam region. Zasad samo trgujem kikiriki puterom, pošto kikiriki uvozim iz Makedonije i Kine. Ipak, mislim da je budućnost u proizvodnji ove kulture. Mi imamo slično podneblje kao Amerika, a tamo je kikiriki jedna od glavnih kultura, kao kod nas pšenica. Moji klijenti su hoteli, bolnice, zainteresovana je i vojska, a cilj mi je da nađem nekoliko siromašnijih domaćinstva koja bi uz pomoć države počela uzgajanje. Moja firma, iako mala, bila bi siguran otkupljivač – poručuje Jakovljević.

U mnoštvu narodnih rukotvorina i suvenira nailazimo na posve čudan proizvod. Željko Zeljković iz Kikinde, član zadruge „Dobri domaćini“ iz Topole, rešio je da se svetskim gigantima u proizvodnji kozmetike suprotstavi – „kozjim sapunom“.

– Pravim dve vrste, običan i sa kukuruznim brašnom. Oba su dobra, ovaj drugi je i protiv peruti i protiv ekcema na koži. Dobar je za negu celog tela, skida mrtvi površinski sloj kože i čini je mlađom – tvrdi Zeljković.

Iako su inovacije potrebne, tradicija je, svakako, oslonac. A najtradicionalniji proizvodi našeg sela je, zna se – rakija. Još ako je od šljive „ranke“, domaće sorte koja se polako krči pod naletom veće i na oko lepše američke „stenlejke“, uspeh je zagarantovan. Najbolji primer za to je „gegula“, čuvena rakija kraljevačke firme „Hogar Strašni“, koju zajedno vode supružnici Marija i Milan Jovičić.

– U osnovi svake naše rakije je „crvena ranka“, sorta koja pod naletom stranih šljiva, pre svega američke „stenlejke“, polako nestaje iz seoskih voćnjaka. U selu Bukovica i podno Goča imamo oko hiljadu stabala. Pravimo „medovaču“ i „orahovaču“, dodajemo borovnicu, ali prepečenica „gegula“ je baza. Od „gegule“ smo, na primer, napravili „zlatiju“, rakiju sa dvadesetčetvorokaratnim prerađenim zlatom koje može da se pije. Klijenti su nam, uglavnom, firme, opštinske i gradske uprave. Imamo u planu i izvoz, ali troškovi su veliki i svaka zemlja ima neke svoje standarde kojima se nije lako prilagoditi – navodi Marija.

U svim ovim firmama, međutim, radi mali broj ljudi. Očekivanja od države su velika jer, kako kažu, Srbija ima ogroman poljoprivredni potencijal. Ulaganja u agrar su, smatraju naši sagovornici, jedini način da se sačuva selo i mladi ljudi, pogotovo žene, ostanu da žive na svojim imanjima.

Politika