Da bi ukazao na hitnost reformi u poljoprivredi usled deblokade Prelaznog trgovinskog sporazuma, Vojislav Stanković, stručni saradnik u Privrednoj komori Srbije, kaže da je na satu koji upozorava preostalo vreme za početak reformi, minut do 12.

„Najhitnije je da država značajnije poveća agrarni budžet i da se reši pitanje finansiranja poljoprivrednih proizvođača. Da kamatna stopa kod kratkoročnih kredita bude maksimalno 5-6 odsto, kod dugoročnih kredita oko tri odsto. To je najviše što poljoprivreda može da podnese u ovom trenutku. Da se oformi domaća razvojna agrarna banka koja bi se bavila problemima poljoprivrede“, priča za Preduzeće Stanković.

Samo na ovaj način seljaci bi u godinama koje slede mogli u potpunosti da se nose sa konkurencijom iz EU usled snižavanja carinskih stopa na uvoznu robu. Da će agrarni sektor ipak uspeti da izađe na kraj sa svim nedaćama koje evropska konkurencija sa sobom nosi, Stanković je gotovo uveren. Seljaci se, kako tvrdi, moraju suočiti sa naletom jeftinije uvozne robe koliko god to bolno bilo.

Uz to, poljoprivreda je u 2009. godini, pri izuzetno teškim uslovima, ostvarila pozitivnu stopu rasta od 2,58 odsto.

Na čemu bazirate svoje optimistične procene da će domaća poljoprivreda ipak odoleti pod naletom uvozne robe?

Vojislav Stanković: Značajna povoljnost u ovom trenutku je niska kupovna moć stanovništva. Trgovcu, i ukoliko nađe konkurentniji proizvod, niko ne garantuje da će ga prodati. Za deset meseci 2009. uvoz poljoprivrednih proizvoda je smanjen za oko 40 odsto. Proračuni su pokazali da se svega oko deset odsto kupaca, i to u većim sredinama, opredeljuje za uvezene proizvode. Još nije prisutna tradicija kupovine poljoprivredno-prehrambenih proizvoda koji su iz uvoza.

Istovremeno, Srbija ima najkvalitetnije poljoprivredne proizvode. Promena strukture poljoprivredne proizvodnje naročito se može dinamizirati u trenutku kada Srbija postane zemlja kandidat za članstvo u EU, kada će joj postati dostupni razvojni fondovi iz IPA programa. To su fondovi za poljoprivredu čija je vrednost oko 60 miliona evra godišnje.

Koji poljoprivredni proizvođaći će među prvima osetiti udar evropske konkurencije?

V. Stanković: Proizvođači svinjskog mesa. Zato se mora regulisati problem svinjske kuge i obezbediti dugoročna politika u razvoju stočarstva. U ukupnoj vrednosti poljoprivredne proizvodnje stočarstvo učestvuje sa svega 31 odsto. U dobro izbalansiranim odnosima u proizvodnoj strukturi stočarstvo mora da ima udeo od najmanje 60 procenata jer se preko stočarske proizvodnje zatvaraju i ciklusi biljne proizvodnje. Nalet konkurencije će se osetiti i u proizvodnji junećeg mesa, ali u nešto manjoj meri zbog niske kupovne moći domaćih potrošača.

Mislite li da će povećan agrarni budžet za 2010. omogućiti neki pomak u domaćoj poljoprivredi?

V. Stanković: Od 25,6 milijardi dinara koliko je izdvojeno za agrar, 18 milijardi dinara je predviđeno za subvencije. Tri četvrtine sredstava namenjenih subvencionisanju trebalo bi da se isplati na ime direktnih plaćanja po grlu stoke ili po hektaru, a preostali iznos predviđen je za investicije u poljoprivredi. Ako se posmatra 2009. godina u kojoj su nakon dva rebalansa značajnije smanjena sredstva za subvencioniranje, ova cifra na prvi pogled izgleda značajno veća. Međutim, to je nedovoljno novca.

Poljoprivreda bi u 2010. trebalo da dobije makar pet odsto nacionalnog budžeta. Za agrar je izdvojeno nepunih tri odsto, što je vrlo skromno. Zato je neophodno izraditi nacionalni program poljoprivredne proizvodnje na dugoročnoj osnovi koji mora da pruži stabilnost poljoprivrednom proizvođaču. Posebno kada je reč o stočarskoj proizvodnji u kojoj su prisutni ciklusi. Ne može seljak da investira, podigne kredit za proizvodnju, a da nema garanciju države ili ugovorenu proizvodnju za izvoz. Država mora definisati vrstu proizvodnje, njen obim, strukturu i kvalitet.

Da li bi država trebalo da subvencioniše krupnije proizvođače?

V. Stanković: U situaciji u kojoj se trenutno zemlja nalazi ne bi trebalo dati novčanu podršku krupnijima. U perspektivi, kada se stabilizuju uslovi privređivanja, svakako da bi u izvesnoj meri trebalo i velike proizvođače obuhvatiti merama agrarne politike. U ovom trenutku, prioritet je obnoviti zadruge i obuhvatiti ih merama agrarne politike. Stoga bi država najviše trebalo da se bavi organizovanjem poljoprivrednih proizvođača.

Postoji li mogućnost da se u 2010. godini subvencije dodeljuju prema ostvarenom prinosu, a ne po hektaru kakva je dosadašnja praksa?

V. Stanković: Bez obzira na to što je takva agrarna mera neophodna, nerealno je očekivati njenu primenu u 2010. Država bi prvo trebalo da definiše prioritete i da u subvencionisanju primenjuje izdiferenciran pristup. Veće podsticaje bi trebalo dati stočarskoj proizvodnji i proizvodnji koja obezbeđuje značajnu prohodnost u izvozu. Bez izvoza domaća poljoprivreda ne može da opstane.

Istovremeno, ukoliko bi se poljoprivrednom proizvođaču omogućilo da dođe do kredita onda bi on morao da značajnije intenzivira svoju proizvodnju i ostvari značajnije prinose. Zato država mora da uloži veći napor u formiranje razvojne agrarne banke u okviru koje bi poljoprivreda dobila poseban tretman. Aktuelnu tržišnu kamatnu stopu seljak ne može da podnese.

U kojoj meri je zaživeo sistem javnih skladišta s obzirom na to da je ovaj zakon već izvesno vreme na snazi?

V. Stanković: Zakon o javnim skladištima, na žalost još nije zaživeo u praksi. Reč je o izuzetno dobroj meri Vlade da obezbedi sigurnost poljoprivrednom proizvođaču, gde će seljak prodavati robu u onom trenutku kada smatra da su najoptimalnije cene na tržištu.

Da li mislite da bi se formiranjem javnih skladišta za voće rešio problem na liniji proizvođači-otkupljivači?

V. Stanković: Samo delimično. Uz skladištenje treba postići i bolju organizovanost samih proizvođača svih vrsta voća i izmeniti sortiment voćarske proizvodnje. Da bi se problem u potpunosti rešio trebalo bi videti ko trguje voćem sa inostranim kupcima. Ako već poljoprivrednik nakon pristupa u EU mora da dobije sve potrebne sertifikate, država bi trebalo da utvrdi na koji način izvoznici plasiraju ove proizvode na strana tržišta, naročito rusko. Celokupan izvoz voća na rusko tržište odvijao se neorganizovano uz veliki broj posrednika.

Malinari kažu da bi država trebalo da im omogući povoljne kredite da bi mogli da podižu hladnjače. Mislite li da bi to moglo da reši njihove probleme sa prerađivačima?

V. Stanković: Svakako da bi država trebalo da pomogne proizvođačima maline na taj način. Ali tu se otvara drugi problem. Naime, privatizacija u domaćoj prehrambenoj industriji nije izvedena na dobar način. U Evropskoj uniji je granica između primarnih proizvođača i prerađivača, manje-više, ukinuta. Stoga je i srpskom seljaku trebalo omogućiti da učestvuje u privatizaciji prehrambene industrije. Zašto jedan dobar snabdevač ili grupa snadbevača mlekom nije mogla da učestvuje u kupovini mlekare?

Na taj način bi proizvođači mleka interesno vezali za sebe i vlasnike mlekara. Isti slučaj je i sa malinarima i hladnjačarima, sušarama, ili klaničnom industrijom. Nijedna klanica u Srbiji ne želi da uđe u ugovorni odnos sa primarnim proizvođačem koji tovi stoku. Vlasnici klanica stoga „ad hoc“ sakupljaju stoku po Srbiji, što dugoročno ne dovodi do stabilnosti stočnog fonda. Da su primarni proizvođači istovremeno i vlasnici prerađivačkih kapaciteta, ne bi se postavljalo pitanje otkupnih cena.

Zašto nema terminske kupovine poljoprivrednih proizvoda na domaćem tržištu?

V. Stanković: Na osnovu trenutne situacije veoma je teško organizovati terminsku razmenu. Domaća poljoprivredna proizvodnja još uvek je malog obima, usitnjena, neujednačena po kvalitetu. Ne mogu se lako utvrditi ni bilansi pšenice. Ipak, u perspektivi će i taj instrument prometa biti prisutan. U Srbiji ne postoji ni savremen način skladištenja voća, tako da od tri do pet meseci godišnje postoji rupa u snadbevanju domaćeg tržišta. To je i razlog što se uvoze značajne količine voća, nakon čega domaći proizvođači negoduju i postavljaju pitanje uvoza iz inostranstva u situaciji kada je visok domaći rod. Činjenica je ipak, da je u određenim trenucima tržište deficitarno.

Kada bi Produktna berza u Novom Sadu mogla da postane regionalna?

V. Stanković: Sve zavisi kada će Srbija osnažiti domaću poljoprivredu, postati respektabilan proizvođač i izvoznik. Domaća poljoprivreda funkcioniše sa oko 40 odsto obradivih kapaciteta. Ukoliko bi se ta proizvodnja dinamizirala, osavremenila poljoprivreda bi imala velike šanse da u izvozu ostvari desetak milijardi dolara. U tim okolnostima svakako se stvaraju mogućnosti za formiranje regionalne berze, čak i u voćarskoj proizvodnji, pa i vinarskih berzi.

Da li će Srbija morati da uvozi pšenicu naredne godine s obzirom na to da već sada stižu upozorenja agrarne javnosti da će uslediti takav scenario?

V. Stanković: Ostvarena proizvodnja pšenice u 2009. godini je 2,1 milion tona. To je relativno povoljan rezultat. Međutim, ovaj skor u proizvodnji bio bi dobar da nije u jesenjoj setvi znatno podbacio plan. Posejano je 485 hiljada hektara, što je pad od oko 15 procenata u odnosu na 2008. S obzirom na prenete zalihe i manju jesenju setvu, da li će se pšenica uvoziti ponajviše zavisi od klimatskih uslova i intenziviranja te proizvodnje.

Ukoliko klimatski uslovi budu povoljni, moglo bi se očekivati da se „nategnuto“ pokriju domaće potrebe u 2010. Inače, Srbija će imati potrebe za uvozom izvesnih količina. Pri tome, u proizvodnji pšenice je veoma prisutna tajkunizacija. Mereno u bilansima, postoji suficit u proizvodnji, a nigde nema tržišnih viškova. Zato država mora da oživi Robne rezerve koje bi otkupljivale pšenicu kada joj je niska cena, a kada se na tržištu pojavi kao višak.

www.emportal.rs