Da ne bi bio zapamćen kao potpuni debakl, brže-bolje je poslednje večeri na inicijativu Baraka Obame, predsednika SAD, postignut neobavezujući klimatski dogovor između SAD, Kine, Indije, Brazila i Južnoafričke Republike. Ostali učesnici samita na kraju zasedanja samo su, kako su preneli mediji, njihov plan “primili k znanju”.

Neki razočarano, neki ljutito. Završni dokument je usaglasilo 26 zemalja, a usvajanje političkog sporazuma su blokirale Venecuela, Sudan, Nikaragva, Bolivija i Kuba. Za neuspeh samita pored tih zemalja, krivi se i Kina, a ima optužbi za neuspeh usmerenih i ka Danskoj, zbog načina vođenja konferencije.

Dokument koji je Gordon Braun, britanski premijer, u izjavi za list Gardijan ocenio kao “u najboljem slučaju manjkav, u najgorem haotičan” predviđa da se od 2020. za pomoć zemljama u razvoju u borbi protiv globalnog zagrevanja obezbedi 100 milijardi dolara godišnje. Od 2010. do 2012. u tu svrhu će se, kako se navodi, obezbediti 10,6 milijardi od Evropske unije, 11 milijardi od Japana i 3,6 milijardi dolara od SAD.

Kao krajnji rok za pretvaranje postignutog u pravno obavezujući dokument, Ban Ki Mun, generalni sekretar Ujedinjenih nacija, odredio je decembar 2010, a određeno je i da se vrhuška ponovo sastane za šest meseci u Nemačkoj. Da bi postao obavezujući, dokument moraju da odobre sve 193 zemlje učesnice samita u Kopenhagenu.

Glavni cilj samita, utvrđivanje obaveze o smanjenju emisije štetnih gasova, nije ostvaren. Ostavljeno je državama da se same odrede i saopšte svoje nacionalne ciljeve vezane za smanjenje emisije štetnih gasova.

Klimatska podela sveta

 

Glavni grad Danske nije imao sreće da ostane zapamćen kao “grad nade”, već pre kao, kako ga je jedan aktivista organizacije Greenpeace nazvao, “grad zločina”. U Bela centru najviše je nedostajala želja svih za obavezivanjem zbog globalnih ciljeva.

Jelena Cvetković, pomoćnica ministra životne sredine Srbije, potvrđuje da je atmosfera na samitu poslednjih dana bila više nego napeta, da su svi bili pod pritiskom da se postigne konsenzus oko odluka pregovaračkih grupa, ali da na kraju niko nije bio u potpunosti zadovoljan formom završnog dokumenta.

“Za Srbiju, kao i za ostale zemlje u razvoju, postignuti dogovor na političkom nivou je značajan, jer će ubuduće akcije mitigacije tih zemalja biti obavezujuće, a ne dobrovoljne kao dosad, za šta je omogućeno korišćenje finansijskih mehanizama za razvoj”, kaže ona.

Može se poslednjih dana čuti i da je teško kontrolisati tok glomazne konferencije poput te u Kopenhagenu. Ipak, od 15.000 delegata i 120 čelnika država, među kojima je u Kopenhagenu bio i srpski predsednik Boris Tadić, na kraju se priča svela na dva slova. Savremena diplomatija pokazala se u pravom svetlu na ovom samitu jer su SAD i Kina morale da potraže zajednički sporazum. Rusija i EU su ostale po strani. Po završetku samita Rusija je izrazila nezadovoljstvo rezultatima, a EU je spremnost za borbu sa klimatskim promenama iskazala pre samita.

Ideološkim stavovima se, kao i dosad, izdvajao Vaclav Klaus, predsednik Češke i stari protivnik ekologa izjavivši da radikalna rešenja predložena na samitu uopšte nisu potrebna i da globalno otopljavanje nije nauka, već nova religija.

Male ostrvske države i afričke zemlje, najosetljivije na suše, poplave, vrele talase i dizanje nivoa mora, koji mogu nastati kao posledica globalnog otopljavanja, upozorile su još prvih dana samita da neće pristati na “bled” dogovor.

Fidel Kastro, bivši kubanski predsednik, pozvao je svet da se mobiliše zbog neuspeha u Danskoj, a Evo Morales, bolivijski predsednik, rekao je da će organizovati alternativnu konferenciju o klimatskim promenama.

Kineska vlada, koju mnogi smatraju za glavnog krivca neuspeha u Kopenhagenu, kako navode strani mediji, očekuje dalja neslaganja u budućnosti oko preuzimanja obaveza razvijenih zemalja i zemalja u razvoju oko klimatskih promena i borbe velikih za privredni rast i ekonomsku prevlast.

Preveliki zalogaj

 

Reakcija Kine navodi na razmišljanje da su za propast Kopenhagena možda krivi preveliki zahtevi stavljeni pred države i to što će im globalni klimatski problemi zavući ruku preduboko u budžet.

Naučnici širom sveta ipak upozoravaju da se emisija štetnih gasova mora smanjiti što pre, kako bi se usporile klimatske promene. Ocene su da do 2020. mora da bude postignuto smanjenje emisije štetnih gasova za 40 odsto u odnosu na 1990, a do 2050. za 80 odsto. Razvijene zemlje su propašću ovog samita kupile sebi još jednu godinu „baškarenja“.

Da je samit potrajao duže od 12 dana, možda bi veliki nešto i rešili. Ovako, medijski otpisan već posle tri dana sastančenja i oslonjen na dolazak viteza mirotvorca na belom konju, nije ni mogao da ostane zabeležen kao istorijski presudan za spas planete. Spremanje za Kopenhagen traje praktično od Balija, otkad je javnost stalno bombardovana značajem “Hopenhagena”. Bilo je dosta prilika za razgovore između ta dva samita koji su, očigledno, bili nedovoljni.

Ban Ki Mun je ne želeći verovatno da zvuči razočarano, rekao da je ovo bio prvi korak, ali da pravno obavezujući sporazum mora da bude donet do kraja godine. Ako ništa ni tad ne bude postignuto, sledeća UN konferencija o klimatskim promenama 2010. je u Meksiku. Kao rešenje za uspeh predlaže se obavezna serija sastanaka na vrhu pre nove konferencije, kako se ne bi ponovio još jedan Kopenhagen.

www.emportal.rs