Kao i svake godine, ovo je vreme žetve pa samim tim i poznatih poetičnih novinskih naslova i tekstova koji ukazuju “na prve otkose”, “nezadovoljne proizvodjače “, “mršave ili debele pogače”. U ovoj svakogodišnjoj predstavi zvanoj žetva pšenice scenario i učesnici su uglavnom isti, ali se svake nove sezone predstava igra ponovo sa isto tako manje više poznatim rezultatom - nezadovoljnim seljakom. Svaka ima svoje specifičnosti, pa je tako prošla bila jedna od retkih gde su cene u žetvi (15 din) bile značajo veće od onih pred novu žetvu (9 din), predprošlu sezonu je obeležila državna zabrana izvoza koja je omogućila da proizvodjači kod nas ne profitiraju, kao svuda u svetu od visokih cena koje su dostizale svoje istorijske maksimume (480 US$/toni).

Da li ova nešto specifična i po čemu ćemo pamtiti ovogodišnju sezonu. Bojim se nikako po dobrom, jer je već izvesno da imamo scenario “duplo golo” sa malim prosečnim prinosima i niskom cenom ali isto tako sve ide u pravcu da će se desiti nešto što se nije dosada dešavalo - po prvi puta se pšenica neće otkupljivati u samoj žetvi, tj moguće je da se desi da mnogi proizvodjači neće dobiti svoje prve pare iako žele da prodaju pšenicu i po ovako niskim cenama. Pretpostavlja se sa velikom sigurnošću da će cena u žetvi biti i najniža cena i da će se isplatiti čuvati pšenicu, i to znaju i proizvodjači i mlinari. Međutim ako proizvođač želi da proda pšenicu pošto mu trebaju pare i iako mlinar hoće da kupi pšenicu jer očekuje da će cena rasti to se možda neće desiti. Jednostavno mlinari nisu kreditno sposobni da obezbede sredstva za otkup jer su imali lošu predhodnu godinu kada su mnogi plaćali pšenicu skuplje u žetvi nego što su kasnije prodavali brašno. Iako banke imaju tih oko 100 miliona EURA koje je potrebno za otkup njihova odeljenja za rizike nisu u mogućnosti da sa prošlogodišnjim poslovnim uspehom mlinara im sredstava i obezbede.

Koliko je ovaj scenario izvestan zavisi od nekoliko nepoznanica koje prate ovu žetvu.

Prva je kolika je stvarno proizvodnja. Kod nas ni statistika ne veruje samoj sebi i svojim procenjivačima nego osluškuje “stručnjake” kojima se “sa sigurnošću čini”, da smo zasejali upravo toliko. Problem je što njihova šac metoda zasnovana na osećaju je ubedila Ministra da uvede zabranu da ne ostanemo gladni a onda se ispostavilo da imamo nekolio stotina hiljada tona pšenice viška.

Druga je da li će se trgovci uključiti u otkup, tj da li oni vide mogućnost izvozne zarade. To zavisi od cene u okruženju koja pak zavisi od proizvodnje u svetu i regionu. Proizvodnja u svetu će biti za oko 4% manja u odnosu na prošlu godinu ali još uvek veća nego petogodišnji prosek. U Evropi se predviđa pad proizvodnje u odnosu na prošlu godinu od 8%, Rusiji 14% i Ukrajni 26%.

Treća su očekivanja mlinara i spremnost banaka da podrže rizičnije plasmane.

Da li država može nešto da uradi da se sitaucija sa niskom otkupnom cenom i malom likvidnošću unapredi. Morala je obezbediti povećane garancije ili kredite za likvidnost otkupljivačima pšenice, koji će biti obezbedjeni od strane banaka ali podržani od strane MInistartva. Ova mera je važna jer ukoliko nema konkurencije prilikom otkupa cena će ostati niska. Ukoliko postoji takmičenje u otkupu i cena bi bila veće, pa bi subvencija kamate imala višestruki efekat i bila transfer od budžeta ka proizvođačima a ne mlinarima.

Nejasno je zašto su ukinute mere subvencinisanja skladištenja i podizanja novih silosa na porodičnim imanjima, jer one u velikoj meri umanjuju abnormalno skupo skladištenje koje naplaćuju mlinari. Dok je za podršku podizanja silosa kasno, još nije kasno za podršku skladišenju koja bi proizvodjačima platila onih 1% ulaza, 1% izlaza i 0.5% mesečnog troška skladištenja i time im omogućila da čekaju bolju cenu. U isto vreme im treba obezbediti kratkoročne kredite iz već postojećeg fonda na osnovu uskladištene pšenice, da bi imali sredstava za život i ulaganje. 

Možda i najvažnija mera koju ministartvo treba da preduzme je nekupovina pšenice za robne rezerve jer se tom kupovinom ne utiče na povećanje cene uopšte. Predviđena kupovina 100.000 tona je 5% proizvodnje, što znači da će 5% privilegovanih dobiti obećanu bolju cenu od 2-3 dinara, mlinari će dobiti pšenicu u svojim silosima koju im je poverila država na skupo čuvanje, raznim kompanijama će pšenica biti pozajmljivana pa samim tim i cena će se duže držati niskom i sl. Mnogi će imati koristi od te kupovine ali ne i seljaci. Te pare mogu mnogo bolje da se upotrebe.

Na kraju, proizvodjači će dobiti ove godine svoje “duplo golo” ministar će apelovati i na prste brojati cenu pšenice, Robne rezerve će dobiti svoje količine za pozajmljivanje i igranje na tržištu – a nije moralo biti tako. Mogla je ovo biti jedna sasvim prosečna žetva da je bilo malo više vizije.

Goran Živkov