Poljoprivreda - Moja farma:Pozornica i muzej u avliji | Predstavljamo Vam:

Mada se gosti još uvek ne otimaju za krevet više za odmor u selima, seoski turizam u užičkom kraju ide uzlaznom putanjom. U lancu aktivnosti koje treba da privuku goste, značajnu kariku čini promocija jedne turističke destinacije, u čije su veštine domaćinstva koja se ozbiljno bave ovom delatnošću detaljno pronikla.
Pozornica i muzej u avliji
Rame uz rame Kremancima koji seoski turizam razvijaju na krilima proročanske tradicije svog kraja, i Mokrogorcima čiji je zavičaj u fokus turista stavila Šarganska osmica i Drvengrad Emira Kusturice, jedan od najreprezentativnijih poslenika seoskog turizma na području grada Užica jeste Saša Drndarević iz Zlakuse. Drndarević se pre nekoliko godina iz Beograda, gde je radio, vratio na dedovinu u Zlakusu i na zapuštenom imanju sagradio etnopark Terzića avlija.

„Za formiranje turističkog brenda marketing je veoma značajan, a osnova za svaki drugi vid reklame jeste stvaranje ponude za goste”, kaže za „Blic” Saša Drndarević.
Rukovodeći se tom devizom, Saša je u okviru Terzića avlije sačinio muzejski deo, letnju baštu, krčmu, potoke koji šaraju njegovo dvorište, dva apartmana sa ukupno trinaest ležajeva, otvorenu pozornicu, prodavnicu suvenira, planinarski kamp sa mokrim čvorom.
„Gostu nije dovoljno samo da dođe i da ima gde da prespava, on traži nešto čime će se zanimati. Zato organizujemo škole folklora i tkanja, kurseve grnčarije, šetnju markiranim planinarskim stazama. Upravo ovakve sitnice koje turizam znače osnov su za razvoj marketinške prezentacije”, kaže Drndarević.

Gazda Terzića avlije jesenas je bio u desetočlanoj delegaciji srpskih domaćina u seoskom turizmu koji su putovali u Ameriku s ciljem da predstave naše selo, ali i da kod tamošnjih farmera vide primere dobre prakse.
„U Americi smo uvideli da Srbija marketinški ide u korak sa Zapadom i da je naša ponuda daleko bolja i raznovrsnija od one koju ima svet kome se divimo. Amerikanci su ni od čega napravili nešto jer imaju podršku lokalne zajednice, koju mi, nažalost, nemamo. Segment marketinga gde smo najtanji i na kome nam zameraju strani gosti je nadležnosti opština i gradova. Mislim na nepostojanje turističke signalizacije i na uređenje životne sredine. Teško je propagirati sadržaje sela i domaćinstava kada gost ne zna kojim putem da krene u selo i šta ga tamo čeka, a i kada dođe. gleda divlje deponije s kojima lokalna samouprava ne može da izađe na kraj”, objašnjava Drndarević.
Promocija seoskog turizma putem sajmova i internet prezentacije, kažu u Turističkoj organizaciji Zlatibor, doprinela je da sela ove planine postanu omiljeno stecište gostiju i u letnjoj i u zimskoj turističkoj sezoni.

Masovnija pojava turista, koji radije odsedaju u seoskoj idili nego u hotelima i apartmanima, navela je domaćine koji imaju uslove za prijem gostiju da se okrenu ovom poslu i ulože u obnovu svojih kuća i ulepšavanju dvorišta.
„Godinama broj kategorisanih domaćinstava koja se ozbiljno bave seoskim turizmom raste, tako da danas imamo 80 kuća sa oko 400 ležajeva. Mimo kredita koje nudi država, TO Zlatibor je prošle godine nagradio sedamnaest porodica željnih da se bave seoskim turizmom, sa po 80.000 dinara bespovratne pomoći koji će biti uloženi u sređivanje kuća i ulepšavanje dvorišta. Mnoge od porodica koje se bave ovim vidom turizma, naročito ljudi koji su se potpuno posvetili ovom poslu, reklamiraju se što posebnom internet prezentacijom, što na zajedničkim sajtovima,” kaže za „Blic” Darko Đurović iz Turističke organizacije Zlatibor.
Mr Radomir Stojanović, edukator seoskog turizma iz Gradske uprave Beograda, skreće pažnju da će efekti svetske ekonomske krize navesti turiste da se opredeljuju za kraće odmore u ne previše udaljenim destinacijama, i da je to šansa za seoski turizam Srbije: „Naši ljudi i stranci su se možda zasitili Zlatibora, Kopaonika, vojvođanskih salaša, pa bi hteli da vide neke druge, malo poznatije krajeve. A tu je prilika za selo koje svoj proizvod mora da održava na turističkom tržištu kroz stalno uvođenje novih sadržaja.”