Srbija među poslednjim zemljama u Evropi koje, odugovlačeći usvajanje propisa, pokazuju nebrigu o zdravlju i bezbednosti građana

Sistem Evropske unije za brzo skretanje pažnje na proizvode koji nisu bezbedni za upotrebu samo u poslednjoj nedelji upozorio je potrošače na više od 30 artikala koji mogu biti štetni ili rizični po zdravlje .

Na spisku nepoželjnih našli su se motori proizvedeni na Tajvanu, po ko zna koji put dečja oprema i igračke sa opasnim hemijskim supstancama, garderoba i gumene čizme koje mogu da izazovu promene na koži, kozmetika i nameštaj. U Bosni i Hercegovini postoji poduža lista opasnih namirnica, sačinjena na osnovu uputstva EU gde odmah reaguju kada se u nekoj od zemalja pojavi hrana sumnjivog sastava i kvaliteta. Salmonela u ćurećem mesu iz Poljske, bakterije u pilećem mesu iz Nemačke, olovo u zelenom čaju i melamin u krekerima sa kikirikijem iz Kine – samo su neke od namirnica koje se ubrzano povlače sa tržišta.

I svaki put kada „Potrošačka politika” pregleda nedeljne izveštaje evropskih zvaničnih sistema upozoravanja, postavlja se pitanje zašto Srbija nema zakon o opštoj bezbednosti proizvoda i zakon o bezbednosti hrane? I zbog čega smo dozvolili da budemo među poslednjim zemljama u Evropi koje na ovaj način, odugovlačeći usvajanje propisa, pokazuju nebrigu o zdravlju i bezbednosti građana.

Ne samo da nismo doneli odgovarajuće zakone, nego čak i ne pratimo upozorenja Evrope, iako državama koje nisu članice to niko ne brani. Može se reći da naša zemlja ne žuri da ispuni ni svoje obaveze u procesu stabilizacije i pridruživanja. Još početkom 2006. godine Savet Evropske unije, kao jedan od prioriteta u sektoru poljoprivrede naveo je našu obavezu da prilagodimo zakonske propise u ovoj oblasti. Zakon o bezbednosti hrane priprema se već sedam godina, a trenutno se nalazi u skupštinskoj proceduri. Na usvajanje godinama čeka i zakon o opštoj bezbednosti proizvoda čijim bi se donošenjem u značajnoj meri poboljšalo stanje na tržištu i sprečio uvoz nekvalitetne robe za koju već odavno nema mesta na policama razvijenih država.

Prema nezvaničnim informacijama, mogući razlog za odugovlačenje je sukob resornih ministarstva oko podele nadležnosti, budući da se neki od poslova inspekcija i sada preklapaju. Drugi smatraju da je interes domaćih proizvođačkih i uvozničkih lobija prejak i da im odgovara da se što duže prolongira sređivanje tržišta. U oba slučaja na gubitku su građani. Potrošačka udruženja već dugo upozoravaju da neka od predloženih rešenja ovih zakona nisu primenjiva u praksi. Žale se da nisu u poziciji da utiču na zakonodavca da ih menjaju, kao ni da Srbija nema „uticajno jezgro” za zaštitu prava potrošača koje bi bilo u stanju da lobira za dobrobit ovog društva.

– Predlog zakona o opštoj bezbednosti proizvoda ima svoje nedostatke, jer neka od tih rešenja nisu u skladu s našim realnim potrebama i mogućnostima. Imali smo nekoliko primedbi, ali su one samo delimično prihvaćene – kaže Petar Bogosavljević, predsednik Pokreta potrošača Beograda.

Na pitanje šta koči donošenje ove regulative, on ističe da tu ima uticaja različitih interesa iz sfere biznisa, ali i raznih lobija iz zemlje i inostranstva kojima ide na ruku da se odloži usvajanje zakona.

– Na taj način se obezbeđuje uvoz robe lošeg kvaliteta, a profitiraju uvoznici i svetski proizvođači koji ne znaju gde da plasiraju takve proizvode jer je malo zemalja u koje bi ta roba mogla da uđe – tvrdi Bogosavljević.

Prema njegovim rečima, pozitivno je to što je zakonodavac prihvatio sugestiju ovog udruženja da se proizvodnja i stavljanje u promet opasnih proizvoda tretira kao privredni prestup za koji su zaprećene kazne od 300.000 do tri miliona dinara.

U Ministarstvu poljoprivrede ističu da će Srbija dobiti dobar zakon o bezbednosti hrane, a da je obaveza obaveštavanja javnosti jedna od njegovih značajnijih karakteristika.

– Ako postoji osnovana sumnja da bi hrana mogla da predstavlja rizik po zdravlje ljudi ili životinja, nadležna ministarstva su dužna da obaveste javnost o prirodi rizika po zdravlje, i to je jedno od načela na kojem se zasniva ovaj zakon – kaže Dušan Pajkić, direktor Generalnog inspektorata Ministarstva poljoprivrede.

Prema predlogu ovog zakona Srbija bi, između ostalog, trebalo da dobije i nacionalnu referentnu laboratoriju za kontrolu bezbednosti hrane koju osniva vlada i koja bi bila glavna institucija za proveru nalaza ovlašćenih akreditovanih laboratorija. Predloženo je i osnivanje stručnog saveta za procenu rizika u oblasti bezbednosti hrane koji bi koristio preporuke, smernice i informacije Evropske agencije za bezbednost hrane (EFSA). Kako je predviđeno, podela nadležnosti u lancu proizvodnje i prometa bila bi strogo definisana, a u planu je i posebna registracija objekata za proizvodnju i promet hrane.

Stručnjaci iz ove oblasti kažu da je zakon u velikoj meri usklađen sa evropskim, ali da se postavlja pitanje zašto se konačno ne usvoji.

– Najopasnije je kada propisi ne postoje. Tada niko nije odgovoran za problem. Hrvatska je oformila Agenciju za hranu, već je donela set zakona iz oblasti bezbednosti proizvoda, zaštite kupaca. Nije mi jasno zašto to Srbija ne učini, kada zakon u krajnjoj liniji može da se krši – kaže Jadranka Kolarević, predsednica hrvatskog udruženja „Potrošač”.

Kao jedan od predloga saradnje dve zemlje u ovoj oblasti navodi udruživanje u „Rapeks” za jugoistočnu Evropu. To bi pojeftinilo troškove kontrole, jer sprovođenje ovakvih sistema zahteva angažovanje stručnih kadrova i mnogo novca.

Politika

Shares: