U selima trenutno živi skoro polovina stanovništva naše zemlje, a trećina njih se bavi poljoprivrednom proizvodnjom. Međutim, ovakva demografska situacija se prema prognozama stručnjaka neće dugo zadržati. Naime, procenjuje se da će u Srbiji za 15 godina nestati svako četvrto selo, što je ukupno 1.200 mesta, a to bi moglo da dovede do toga da Srbija već za nekoliko godina postane agrarna zemlja bez sela i seljaka.

Od 1991. godine, broj poljoprivrednih gazdinstava u Srbiji smanjio se za petinu, a širom Srbije napušteno je oko 40.000 kuća.

Stručnjaci smatraju da bi politika oslanjanja na agrar i razvoj siromašnih oblasti, trebalo da bude trajno opredeljenje države, koja bi u početku bila koordinator razvoja pojedinih opština i finansijer oživljavanja opustelih sela. Bilo je takvih pokušaja u Vojvodini, tako što su neke opštine otkupljivale napuštena imanja i po ceni od 2.000 do 10.000 evra prodavale kuću sa okućnicom onima koji su hteli da dođu na selo, ali ispostavlja se da je takvih bilo malo.

 U Kuršumliji na jednom kilometru kvadratnom živi samo devet stanovnika

Napuštanje vojvođanskih sela je inače najizraženije u južnom Banatu i opštinama Plandište, Alibunar i Bela Crkva, dok se u južnoj Srbiji nalazi najveći broj napuštenih sela, a najgora situacija je u Kuršumliji gde na jednom kilometru kvadratnom živi svega devet stanovnika. Dodatni problem, kada je opstanak ruralnih područja u pitanju, predstavlja i starost seoskog stanovništva jer upravo polovina sve starijih ljudi živi u ruralnim područjima. Mladi su uglavnom već otišli u gradove u potrazi za boljim poslom i većim zaradama.

Suzana Kljajić je u Beograd došla iz Pečenjevca kod Leskovca. U Beogradu je završila Poljoprivredni fakultet i želela je da se vrati u svoje selo, ali kako kaže, tamo nije imala odgovarajuće uslove za rad. „U Beogradu sam se zaposlila i ne verujem da ću se više vraćati na selo. Moj otac ima vinograd na selu, ali njega sada nema ko da obrađuje. Roditelji su suviše stari za to, pa s vremena na vreme plate radnicima da ga održavaju tek toliko da ne bi propao, ali o gajenju grožđa za prodaju više nema ni govora’’, kaže ona.

Jaz između sela i grada

Masovnije napuštanje seoskih područja započeto je pedesetih godina prošlog veka, jer je tada naglasak bio na industrijalizaciji, a ne na razvoju poljoprivrede. Krajem osamdesetih, sa opštom krizom, došlo je i do masovnog preseljenja u gradove. Nekadašnja SFRJ je imala najbržu deagrarizaciju na svetu. Za poslednjih pola veka je, kako pokazuje statistika, iz sela u grad prešlo oko osam miliona ljudi.

„Prema poslednjim zvaničnim podacima iz 2006. godine, čak 23 odsto zaposlenih u našoj zemlji radi u poljoprivredi, odnosno 17 odsto aktivnog stanovništva, a to je i dalje mnogo veće učešće u zaposlenosti nego u zemljama Evropske unije. Zato ne možemo reći da ne treba da se vrši odlazak iz poljoprivrede, koliko je bitno omogućiti ljudima da ostanu na selu tako što će se zaposliti u nekim drugim privrednim delatnostima koje se oslanjaju na poljoprivredu’’, kaže profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Gojko Rikalović.

Drago Cvijanović, direktor Instituta za ekonomiku poljoprivrede kaže da problem napuštanja sela u Srbiji leži u pogrešnom privrednom razvoju Srbije koji traje još od 1945. godine prošlog veka. ‘’Tada su značajna sredstva za izgradnju škola, obdaništa i infrastrukture uopšte, bila ulagana u gradove. Iz ruralnih sredina odlazila je najkvalitetnija radna snaga, pa su kvalitetni resursi u selima, kao što su zemlja, izvori, vode, ostali zapostavljeni. Tako je nastao jaz između ruralnih i urbanih sredina’’, tvrdi on. Po njegovom mišljenju, ovakve migracije u Srbiji se ne bi desile da je pravljena odgovarajuća infrastruktura na selima kao i da je ulagano u razvoj svih privrednih delatnosti, kao što je to urađeno u Sloveniji.

Neophodna Strategija ruralnog razvoja

 

Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede već duže vreme najavljuje da će strategija razvoja poljoprivrede i ruralnog razvoja, koja bi trebalo da predstavlja pravni okvir za sprovođenje podrške razvoju sela, biti predstavljena javnosti, ali se to još uvek nije desilo. ’’Država treba da pomaže razvoj sela’’, smatra profesor Rikalović i dodaje, ’’ali najpre tako što će stimulisati mlade ljude da tamo ostanu. Nedostaje nam koncepcija ruralnog razvoja, a ona ne znači samo razvoj poljoprivrede već i bankarstva, trgovine, seoske industrije i turizma. Nisu pomoć samo subvencije, pomoć je ako se seljak obrazuje kako da sa dostupnim kreditima sam upravlja domaćinstvom i motiviše se na tržišnu proizvodnju. Mislim da država radi na tome, ali zbog sporijeg procesa približavanja EU, ne može da donese sve ove mere koje bi trebalo da se primene’’.

Ministarstvo poljoprivrede je inače nedavno pokrenulo i projekat „Srpsko selo za 21. vek“, u okviru koga je iz budžeta izdvojeno 450 miliona dinara za razvoj seoskih područja. Procenjuje se da će kroz taj projekat desetak sela biti kompletno renovirano i modernizovano. Cilj projekta je da se poboljša život na selu modernizacijom infrastrukture, telekomunikacija, ali i uvođenjem organizovanog prevoza za decu i hitnog medicinskog transporta.

Srbija bi mogla da dobije i značajna finansijska sredstva za ruralni razvoj iz pretpristupnih fondova EU nakon potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Ipak, Rikalović smatra da postoje i drugi načini obezbeđivanja novca i rešenje vidi u saradnji sa zemljama u okruženju. ’’Moramo na ekonomskim osnovama da obezbedimo dolazak novca u selo. Za tako nešto velike šanse postoje putem uspostavljanja partnerskih odnosa i takozvane evropske prekogranične saradnje, a postoje i različiti evropski fondovi za takve vidove saradnje, za koje nije neophodno da budemo članica EU da bismo ih koristili’’, kaže Rikalović.

Bojana Stamenković

Ekonomist