Podsticanjem “eko-etno” biznisa Hrvatska nastoji da razvija ruralna područja, ali i da poveća, obogati, pa i oplemeni turističku i izvoznu ponudu. Kako?
Prvi u svetu šampanjac iz valova mora “Valomet”, etno-poslovna torba “Tkanica”, gama jedinstvenih rakija i likera “Tepka”, umetnički oslikana jaja “Hrvatski spomenak”. Ovo su samo zvanično najatraktivniji proizvodi prikazani na tradicionalnoj izložbi proizvoda i usluga ruralnih područja “Eko-etno Hrvatska 2007” na nedavnom Jesenskom međunarodnom zagrebačkom velesajmu.

Kandidata za najviša priznanja bilo je bar još nekoliko puta po toliko: sve jedan dopadljiviji i originalniji od drugog, često stilski arhaiziran, proizvod, zatim jedinstveni lokalni gastornomski delikatesi, negovana specijalna vina iz starih podruma, maštovito spravljena žestoka kapljica u unikatnim bocama, dopadljive i upotrebne etno-rukotvorine, cele ture za one kojima je dodijao “konfekcijski” ili “plastični” turizam...

Uzmimo samo prstohvat od svega.

S paučinom tradicije
Tako, na primer, dobrodošlicu u svoje slavno “kraljevstvo vina” Iločani žele šampanjcem “Double Gold” kojem je dodato 24-karatno zlato, a ne izmiču ni domaći, pravi slavonski kulen. Iz susedne Baranje porodica Kolar poziva na degustaciju vina isporučivanih svojevremeno austrougarskim dvorovima, nudeći i smeštaj u “vinskim” sobama “Sauvignon”, “Chardonnay”, autohtonoj “Kadarka”... Svoju “vinsku cestu” sa čak 25 stanica preporučuju i Međimurci.

“Cestu sira” popločala je, pak, udruga malih proizvođača kuvanog, dimljenog i začinjenog sira Karlovačke županije. U “prestonici sira”, Bjelovaru, redovno organizuju “Dane sira”, kada je moguće probati i kupiti “Kvargl” i “Graničar”. Frustriranim se nisu našli u Turističkoj zajednici Vrbovskog, te su se dosetili da organizuju “Bundevijadu” i prateće izložbe autohtono uzgojene hrane, starih običaja i zanata, kao i boravak u pravim “goranskim kućama”.

Iz Pustare Višnjica pozivaju turiste u školu jahanja na ergeli arapskih konja i u uzgajalište divljači. Isto, sa obronaka Papuka, poručuju Bukač i sin početnicima, ali i sportskim jahačima, kao i “romantičarima” željnih vožnje fijakerom po prelepoj prirodi.

Hodočasnike čudotvornoj Majci Božjoj u Mariji Bistrici ne treba, naravno, posebno pozivati - svake godine ih je čak 800 hiljada. Ovolika navala iskorišćena je za promociju lokalnih starih zanata. Licitarska srca, medovina i drvene dečje igračke najtraženije su rukotvorine. Već šest vekova hodočasnike Presvete Krvi Isusove privlači Ludbreg, koga žitelji vole da nazivaju, ali i reklamiraju, kao “Centrum Mundi”, legendarni centar sveta. Prateće manifestacije i turistička ponuda, naravno, ne izostaju. Našičani nisu klonuli dušom i iza templarskog štita iz 1229. godine pozivaju u “najuređeniji grad kontinentalne Hrvatske”, posebno preporučujući dvorac Pejačević.

Pažnja se posvećuje starim, često zaboravljenim zanatima. Ne samo zbog važnih socijalnih efekata koje animiranje nezaposlenih žena ima u pasivnim krajevima. Kulturna patina koristi se kao autohtoni i autentični ukras i pečat na različitim “modernim” proizvodima. U Lepoglavi, štaviše, organizuju Međunarodni festival čipke, koristeći priliku da učesnicima svoj grad pohvale kao mesto prvog hrvatskog sveučilišta. A u Čakovcu su se dosetili da svoje izvorne rukotvorine, rakije i likere, proizvode od meda i ostale proizvode “s paučinom” tradicije zapakuju u “Međimursku škrinjicu”...

Sličnih primera je bezbroj, pa zaključimo najavom predsednika nacionalne Udruge obiteljskih i malih hotelijera Šime Klarića da se osniva Burza autentičnih proizvoda, koja bi, u četiri faze, značajno podigla tržišnu konurentnost njihovih proizvođača i, dakako, samih hotelijera. Postaviće se, veli Klarić, i standardi autentnične hrvatske kuhinje, koju će, štaviše, posle koristiti hiljade nacionalnih restorana u zemlji, ali i inostranstvu. To uključuje i edukaciju kuvara u pripremi i serviranju jela, njihovo uključivanje u jelovnike i, napokon, brendiranje restorana.

Inače, Hrvatska gospodarska komora do sada je otisnula 261 znak: za “Hrvatsku kvalitetu” - 168, i još 93 za proizvode “Izvorno hrvatsko”. Kao zanimljivo, ali i vrlo poučno, pomenimo da je na velesajamskom seminaru “Brendiranje destinacija i autohtonih hrvatskih proizvoda” posebna pažnja, pa i ceo jedan Okrugli sto, posvećen - šljivovici! Ne, nažalost, srpskoj.

Cvetaju li, dakle, to ruže našim susedima i dojučerašnjim zemljacima? Pa, ne baš...

Hvali kraj, drž’ se mora
Prava je, naime, muka pronaći vredne autohtone hrvatske proizvode, čak i u najvećim turističkim centrima. Ljubazni Zagrepčani, na primer, rado bi u tome pomogli simpatičnom strancu čudnih prohteva, ali - ne znaju kako: ako im je uopšte zanimljivo, “izvorno hrvatsko” im je debelo preskupo u odnosu na obilje uvozne ili “obične” hrvatske robe, pa ga i ne troše.

Zato su njihovi proizvođači uglavnom vidljivi samo na povremenim i mestimičnim “danima ovoga ili onoga” i reportažama ushićenih novinara. Dok sa zadovoljstvom degustiramo njegove medene rakije i vino, Bjelovarčanin Ivan Kolar priznaje nam da mu je neuporedivo lakše da ih proizvede nego reklamira i plasira na tržište. Nije jedini - većina se nimalo ne snalazi u marketinškim vodama. Oni koji sebe smatraju uspešnim zadovoljni su zato što su pronašli kanalčić kojim svoje proizvode šalju u Zagreb ili što drže štand ili radnjicu u nekom primorskom mestašcu.

Drugo, Hrvatska zaista jeste turistička sila. Lani je ugostila čak deset miliona inostranih turista, od čega je inkasirala 6,3 milijardi evra - što je svih 18,4 odsto BDP - čime je izborila 18. i 23. mesto na top-listi Svetske turisitičke organizacije. Štaviše, ove godine se očekuje za osam odsto veći priliv stranaca i prihod od bezmalo sedam milijardi evra.

U čemu je onda problem?! Pa, u tome što je ovaj kolač gotovo u celosti umešen u primorju, dok je učešće kontinentalnog, seoskog turizma mizernih pet odsto. Loša vest je i to što većina hotela posluje na ivici rentabilnosti, ali dobro je da se zbog toga u sve većem broju okreću dopunskim, “alternativnim” aktivnostima, organizujući svojim gostima ture u - zaleđe. Drugačije, ali izrazito lepo i zanimljivo - pokušavaju odnedavno gorljivo da ih uvere.

Problem je, međutim, odavno prepoznat, a Vlada, resorna ministarstva, županije i mreža organizacija različitog profila preduzimaju vrlo konkretne mere na njegovom rešavanju. Koje?

Država podržava
Ministarstvo mora, turizma, prometa i razvitka sprovodi, između ostalog, Progam kreditiranja seoskog turizma. Cilj nije samo turistički, nego i povećanje kvaliteta života ljudi u ruralnim područjima, kroz dopunske, turističke aktivnosti i direktan, unosniji plasman njihovih proizvoda, posebno tradicionalnih, zatim zaštita i unapređenje prirodnih resursa...

Konkretno, Ministarstvo sa 75 odsto subvencionira fiksnu kamatnu stopu od 8 odsto godišne 15-godišnjeg kredita u iznosu od deset do 200 hiljada evra odobrenih za izgradnju, obnovu i uređenje različitih sadržaja. Sličan model sufinansiranja razvoja seoskog turizma ima i Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodnoga gospodarstva, koje sprovodi i Program marketinške pripreme poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, što podrazumeva istraživanje tržišta, unapređenje kvaliteta proizvoda i promotivne aktivnosti.

Po jednom projektu odobrava se do 300.000 kuna (1 evro = 7,3 kune), odnosno, planira se, 3,5 miliona kuna ukupno u ovoj godini, u odnosu na lanjskih tri miliona. A parolama “Ne dozvolite sebi kašnjenje za Europom!” i “Restrukturirajte se i dostignite standarde EU!” privlači interesente za dobijanje IPA podsticajnih sredstava za ruralni razvoj iz kase EU. Ukupno - po nešto malo više od 25 miliona evra ove i naredne dve godine.

U međuvremenu, ne sede baš svi skrštenih ruku, nego se i sami organizuju u “udruge”, kao, recimo, sertifikovani ekološki poljoprivredni proizvođači. Poučno?

Predrag Ursić
Ekonomist magazin

Shares: