Često zaboravljamo da u osnovi svega stoji proizvođač, poljoprivrednik, i svi se zaklinjemo da sve što radimo radimo upravo zbog njega. Ako je tako, hajde da mu damo da sam odlučuje o tome šta je dobro za njega. Hajde da napravimo sistem u kome će on sam birati i imati mogućnost da odlučuje ko će ga predstavljati u svim institucijama ili, još bolje, hajde da mu damo te institucije na upravljanje - jer u osnovi one, zaista, jesu tu zbog njega i ako njemu nisu potrebne, ne treba ni da postoje.
Institucije koje su bile kreirane za plansku centralističku privredu, usmerene da pruže servis velikim državnim farmama ili zadrugama, nisu u stanju da se u kratkom vremenskom periodu prilagode promenjenim uslovima privređivanja - tržišnoj ekonomiji i orijentaciji ka porodičnim farmama. Ljudi koji čine te institucije nemaju znanja i kapaciteta za promene, već pokušavaju da nametnu rešenja iz prošlosti. Imamo čitav niz institucija koje su neophodne poljoprivredi, ali ne ovakve kakve jesu danas, već prilagođene sadašnjoj situaciji i sa vizijom svoje uloge u budućnosti. Za ovo su potrebne promene pravila igre i mentaliteta. Ali ne samo to, da bi promene bile uspešne, institucije tj. pojedinci u njima moraju prihvatiti promene kao nužne, a ne kao nametnute. Ukoliko ovo nije moguće, treba graditi nove institucije sa novim ljudima.

 Tipični primeri su zadružni savezi i Privredna komora - udruženje za poljoprivredu. Zadružni savezi (Srbije, Vojvodine, regionalni...), nastali sa jasno definisanom ulogom, nisu bili u stanju da se suoče sa negativnim promenama "privatizacije" zadruga od strane direktora i zaposlenih (u upravnim odborima su pretežno zaposleni, a ne zadrugari) ili sa privatnim zadrugama (osnivači su mame, tetke i ujne). Lakše je bilo u skupštinu saveza prihvatiti direktore, koji ne predstavljaju zadrugare ali redovno plaćaju članarinu, nego graditi zadruge i zadružne saveze na osnovu zadružnih pravila. Stvoren je sistem u kojem pojedinci predstavljaju same sebe samome sebi i koji je savršeno održiv i otporan na promene. Promena pravila igre koja će omogućiti, kao svuda u svetu, mogućnost postojanja više zadruľnih saveza i mogućnost da finansijsku reviziju radi svako ko ima licencu, a ne samo zadružni savezi, dovešće do toga da će se postojeći savezi verovatno vrlo brzo ugasiti i da će njihovu ulogu preuzeti novi, zasnovani na zadrugarima, a ne direktorima. To je dobro i treba da se desi što pre.
Slična je priča sa Privrednom komorom, u čijem su radu nekada aktivno učestvovali gotovo svi državni kombinati i "državne zadruge" isto kao i državna prerađivačka industrija. I danas je ista situacija, s tom razlikom što su se u međuvremenu gotovo svi privatizovali, pa je gotovo tužno da jedna tako glomazna i bogata institucija održava celu infrastrukturu da bi pružila servis nekolicini državnih kombinata. Ili će PK zadobiti poverenje trenutno velikih igrača u poljoprivredi i preradi kroz dokazivanje da je u stanju da im pruži potreban servis na efikasniji i jeftiniji način nego što to oni sami mogu ili je pitanje dana kada će se pravila igre promeniti u pravcu da se sa obaveznog plaćanja članarine pređe na interesno. A tada će biti kasno za promenu mentaliteta.
Strukturalno bitno drugačija, ali sličnim problemima vođena je i institucija savetodavne sluľbe. Ona je prvenstveno predstavljena kroz poljoprivredne stanice koje su decenijama bile orijentisane ka državnim farmama, a pri tome su organizovane kao društveno preduzeće. Danas su državne farme privatizovane, a društvena preduzeća se nisu pokazala kao najsrećniji organizacioni oblik u tržišnoj ekonomiji. Činjenično je stanje da ovde nešto ne funkcioniše, pa se prema tome mnogo šta mora menjati. Mora se raditi na promenama u tri oblasti. Prvo, neophodan je program koji će biti usmeren: ka porodičnim gazdinstvima, ka ekonomiji i marketingu, ka širem aspektu ruralnog razvoja a ne samo poljoprivrednoj proizvodnji, ka očuvanju okoline i sl. Drugo, postojeće organizacione strukture ne obezbeđuju dovoljnu zaintresovanost savetodavaca za unapređenje sopstvenog rada, niti Ministarstvu omogućuju dovoljnu kontrolu, a poljoprivredni proizvođači nemaju nikakvu mogućnost usmeravanja i verifikovanja rada savetodavca. Treće, kod ljudi je - usled nepostojanja razvijenog tržišta savetodavstva i mogućnosti da tržište proceni pruženu uslugu - došlo do pada kvaliteta i motivacije za učenje. Zato je potrebno razviti ovo tržište i iznaći modele tržišnog verifikovanja rada svakog pojedinačnog savetodavca, bio on u državnoj ili privatnoj službi.
Svi ovi problemi su potpuno normalni i očekivani u toku društvenih promena u kojima se Srbija nalazi. Nema nikakve sumnje da će se prilagođavanje novim uslovima desiti i kod onih institucija (pa i pojedinaca) koji se uporno opiru promenama. Jedino pitanje je kada. Potrebno je da se ovakve promene dese što pre. Zato je potrebno pronaći zajednički put poljoprivrednika i svih onih čija je uloga da im pruže servis. Vekovna iskustva mnogih zemalja pokazala su da je najbolji način za to dati korisnicima usluge da sami na demokratski zasnovanim principima odlučuju o svim pitanjima vezanim za njih tj. dati im na upravljanje institucije, koje postoje da bi im koristile.

Shares: